Мислим, мислим, али никако да смислим како ћу и шта ћу. Што се боре мисли моје. Све су тешке, али ову, са којом ходам, лежем, једем, одлазим у бој, никако не могу да избацим.
Да ли и сунце још сија над оним мојим брдима и доловима. Сија, сија и греје и душе и тела. Да ли је лепше када сребрни месец засија?
Сећам се.
Лежимо браћа и ја на доксату, мај топао, као да је средина лета, хоћу да заспим. Али, ми сребрни месец не да, баца своје сребрне сенке на наша лица. Гледам кроз трепавице које се склапају, одупирем се, нећу да спавам, хоћу да га гледам и пожелим да сам тамо, па да машем мојој браћи и сетрама.
Их, да имам крила, или да сам Икар, па да летим, летим….
Очи се склапају, борим се али не да сан.
Не знаш да ли је лепше ноћу или дању, када живот иде, иде, иде…. … Све док га судбина не усмери.
Ах, моја проклета судбина, докле ми одведе живот.
Жив сам а не осећам живот.
----------------------
Ох, данима слушам, ту каурску лепотињу, која ми овом песмом срце слама. Мисли моје опет са мном се боре.
Слушам песму и сећам се како су тамо, где је моје срце било весело, а сестре и мајке кроз плач певале ову песму, а ја нисам знао зашто. Сада знам, али шта ми вреди што знам. А сада и овде, како је тужно и како лепо пева ова каурка..
- Како лепо пева ова каурка, дође ми да…
- Знам Марик аго... Али се питам, зашто једоставно не наредиш да ти дође?
- Не, не, то никако, а и не могу.. Као што знаш за довођење одлучује Халил паша, ја просто имам друге мисли.
- Море Турци, склањајте се да прођем.
- Немој тако газда Мико.
- Шта бре, немој тако, још мало па оде ваша сила. Него Марик аго, шта си се замислио, како се ближи крај турске силе, а ти се мислиш на ком ћеш плоту кожу да оставиш.
- А, не газда Мико, он има голему, другу муку.
- Муку? Па то мора да ти је стварно голема мука, него сихтер бре Турци испред моје куће!
- Па, и ако ћемо, кућа ти није нека, није још ни завршена.
- Но, Марик аго, сав си убледео, па мука ти је стварно голема, када си тако блед?
- Надам се газда Мико, брзом крају који помињеш, али се надам да кожу нећу оставити на твом плоту.
- Ммм !! Хмм!! Много си ми ти промућуран Турчин!
Ох, мајко моја мајчице, што ме не осакати оном секиром као што си хтела, бар бих био Србин, па и сакат имао бих бољу судбину од ове несрећне, за Србе сам окорели турски јаничар а за Турке ћу увек остати српска потурица, а ти мајчице знаш, да ме отеше из твог загрљаја.
Мислим, мислим, мајко, а глава ми пуца, да ли ћу скончати од српског карабина и топа илити мајчице моја од турског гајтана или ове сабље коју носим.
- А што си се ти тако распевала, па си привукла ове Турке испод прозора ко муве на гомна!
- О, не греши душу, бре Мико, девојче пева од муке.
- Опет чујем мука, каква бре мука њу снашла?
- Знаш ти Мико добро, која је мука, него гледај да је удаш за оног Драгојла.
- Не, нећу за Драгојла, ако ме само силом натерате, боље да се одмах убијем оном Марик агином сабљом.
- Гле, гле, толике сабље, а ти баш решила Марик агином сабљом.
- Де, де, море, шта ли се ти то глупираш. А ти Ружо, да си одмах ућутала, још је рано, а када за то дође време, тада ћу да размишљам. Има да завршим ову лепотињу од куће, па ће моји унуци, параунуци, па се надам и чукунунуци да се диве и уживају.
- Бре, бре, Мико, лепотиња је девојка а кућа може да буде добра или лоша, или ако баш оћеш може да буде и лепа али никако лепотиња, а уз то, колко видим, ти планираш, да она траје сто година. Еј, човече освести се, сада је хиљаду осамсто седамдесет шеста година, а за сто година ко зна шта ће бити од ње.
- Биће, биће, само ми нећемо бити, да то видимо...
- Баш се заносиш бре Мико, Михајло, бре!! Колико дуго је зидаш!
- Па зар си заборавила, да са овим воловима, путујем недељама до планине, па још месецима да исечем шуму, направим ове кованице, утоварим и опет назад. Него хвала Богу што ми подари ове волове, без њих не би било куће.
- Истина, хвала Богу, без Њега ништа, а и хвала нашој грбачи.
- Него погледај мало около, што се збива, немој само…
- Ћути море, све ти нешто знаш.
- Добро, ћу да ућутим, али да се на крају ти не ућутиш.
- Море, шта ти то нешто причаш?
- Видиш ли ти Мико, или си слеп код очију, да се ови Турци стално врмзају око наше куће.
- Па?
- Па, ми ти имамо ову нашу лепотињу Стојану, па се бојим, да само не дођу једне ноћи и одведу је, добро знаш да је њихово, још увек закон.
- Ућути, када ти кажем, док је мене и мог јатагана то се неће десити, али знам ја, што се они овде ваздан врмзају.
- О, море Мико, како црна да ућутим, знаш ономад шта се десило Периној Љубици.
- Е, па сами су криви што су обелоданили да удају Љубицу, а Халил паша, мајку му његову, још увек држи да је Турска сила и да прву свадбену ноћ, девојка мора да проведе са њим.
- Мене не брине Халил паша, него онај стално замишљени Марик ага. Тај нешто смера.
- Ћут жено луда, не плаши девојку.
- За њу се и бринем, јер видим, а што мајчино око види и срце осети, то је то.
- Де, де, причај сада, шта си то видела?
- Ма она, га, као мрзи, тог проклетог Турчина, али га испод крајичка ока поглеђује.
- Шта причаш луда, да би луда жено, знаш ли шта причаш!
- Чекај, куда јуриш, Мико стани, не прави још већег белаја.
Ипак су лепа ова наша поља, ливаде, брда и планине. Ово наше село то и заслужује. Зато се и тако зове. Морам да питам ћаћу зашто се тако зове. Брда и планине обасјани зеленилом и сунчевим зрацима, који се треперећи пробијају кроз крошње дрвећа.
Потоцима у којима плива риба. Вода у реци, плавозелена са надвијеним врбама, које као да су стално жедне, па не могу да се напију довољно те воде.
Како ми овај поветарац милује лице.
Гледам, гледам и не могу да се надивим лепоте и надишем овог чистог ваздуха који ми пуни плућа, од кога вероватно растем.
Још мало па ћу моћи и сам да орем, ова наша поља, јер откад нам Турци украдоше моју браћу, ћаћа се прилично мичи. Морам ја уместо мајке да му помажем.
Хвата ме сан, од ове ливаде на којој лежим, меке као вуна, но не смем да заспим, изгубићу јагњад, па неће бити ни за нас ни за проклете Турке, који узимају све као данак, па чак и децу.
Док јагањци пасу, уживам.
- Да ли сам ја то заспао, где ли су ми јагањци, чујем… Нисам заспао, чујем дозивање моје мајке.
- О чему ти то Марик аго?
- Слушај, само.
- Бежи сине, под сламу, ено их иду низ падину, гром их попалио, сакриј се као и увек. Брже синееее, бржеее, остави јагњад.
- Трчим успут и чујем је како лелече и куне себе.
- Ох, јадна ја, требаше да га оженим, иако је тако млад, они ожењене не одводе, али касно за то сазнадох. Или сам требала да му урежем онај крст на челу, да му сломим или исечем прсте на десној руци, као што су радили други родитељи, а ја као велим, нисам то радила ни оним старијим синовима, а као и велим, толико дуго нису одводили децу, па неће више, мука их појела.
- Ја се трчећи ушуњам иза куће, трк на таван под сламу, а тамо ме неко само шчепа за рамена и баци одозго на земљу. Мајка кука..
- Kуга их побила, нисам видела кад су се попели горе!
- Ја скочим, ухватим јој се за скут, али ме истргоше и одведоше. Оста моја мила мајка да чупа косу, лије сузе и проклиње Турке..
- Сине мој мили, немој сине никада да заборавиш мајку, оца, браћу и сестре. Сине мој мили, немој да заборавиш да си Србин и буди и тамо само Србин, али чувај главу. Надам се сине да си стварно запамтио твоју браћу, коју, ето, пре толико времена одведоше, па ако их нађеш и сретнеш, и ако су живи, кажи им да је мајка жива и жална за њих.
- Запамти ме сине, запамти мајку, па немој сине, да као многи, који су одведени па враћени као проклети јаничари, и своје родитеље побише на кућном прагу. Не знам сине, да ли су заборавили мајке и очеве или су их проклетници Турци натерали да их тако крвнички поубијају.
- Не заборави сине ова босанска брда и долове. Не заборави сине наше јуначке српске песме, које си много волео да ти рецитујем и певам. Надам се сине да је ово крај и да више ниједна мајка неће молити Бога да јој врати дете. Не заборави синеееееееееее, црна мајка.
- Окренем се а она паде, паде на црну земљу, ударајући се у главу… Па ти ја сада не знам да ли је цркла оног тренутка, од толике туге, или само паде. Само да ми је, да је стегнем још једном у загрљај и кажем јој да нисам ништа заборавио. Нисам заборавио, а и главу сам сачувао, али ову тугу из груди и душе никако не могу да избацим и заборавим. Да ми је да још једном пођем оним нашим доловима, а она ми трчи у загрљај, е, онда бих помислио да сам се имао зашта и родити.
- Тако то беше, мој сеизу.
- Јој, Марик аго, бојим се да нас неко не чује, што ћеш ти да омиришеш онај свилени гајтан, него што ће га и мени дати да проверим је ли стварно свилен.
- Па знаш, са овом муком коју носим у души и грудима, боље и да ме пријавиш.
- Ама не, то никако, аго, него, ајмо, да ћутимо још мало, видиш да се ово завршава.
- Шта ово?
- Па, Марик аго, видиш ли како се ови каури понашају, осетили неку моћ, и мислим да ће нам они дати гајтан врло брзо, само што нече бити то свилен него пртен, а он не само што затеже него оном конопљом и сече грло.
- Море, како је теби то свеједно, па и ти си ове горе лист.
- Јесам, али нити памтим мајку ни баба, све што имам, то је ово пусто турско.
- Па, пошто си тако лепо рекао, знаш због овог, пусто турско, Срби ће те сигурно, а кажеш и да је крај, изљубити на том крају, и рећи драго дете, хвала ти што поби ове наше, па они сигурно нису ваљали ни сами себи, а камоли Турцима.
- О чему ти то причаш, знаш да то нисмо радили, одавно би нам се глава ваљала по прљавом друму или се церила са неког колца.
Ох, мајко моја, што ме не уби, него ме даде овим убицама, шта сада мајчице да радим. Ближи се крај, а ја не знам коме крају да се повинујем. Ако ме врате у Турску, и ако успут не погинем, како ли ће моја душа живети.
Или можда да ризикујем, побегнем и потражим те, и још једном видим твоје сузе радоснице, о, мајко, мајко моја, дођи ми на сан, кажи ми како да поступим и шта да радим.
Али у оба случаја ми се црно пише.
Не видим излаз, илити, да сам себи прекратим муке....
Али, чим се сетим шта носим у грудима, јако, јако желим да живим.
- Марик аго, ала си се, болан опет, тако дубоко замислио.
- Ево ти моје сабље па ме одмах уби, ако мислиш да ћу те издати.
- Но и ја се нешто мислим, али не смем да изустим.
- Ајде пуцај, па да видимо ту мисао.
- Знаш, Марик аго, ја, овај, када те слушам…
- Тише бре, то што хоћеш да кажеш, а што ја мислим да је, мора да се шапуће.
- Али ми смо на друму сами, осим овај плот.
- И плот има уши.
- Ма какве болан уши.
- Ајмо овамо у овај честар.
- Овде!!
- Да, овде, хоћу нешто да ти испричам.
- Па, исприча ми ваљда све, шта још имаш?
- Није то ово, што сам ти досад причао, ово је слатка мука која ће ме сигурно убити.
- Опет ви овде?
- Ту смо, не идемо никуд, газда Мико. Него ако ти треба помоћ око изградње куће, па да помогнемо.
- Људи, божји, па ово се сигурно спрема смак света, када ми ви Турци нудите помоћ.
- Па, газда Мико, Марик ага може да нареди и целу кућу да ти направимо.
- Види, види, откад ви Турци то радите, колико јуче сте нам те исте куће палили.
- Немој тако газда Мико, само ономе који није био добар каурин.
- Каурин кажеш, па добро, зашто ви нас називате каурима?
- Па зато што нисте Турци и муслимани као ми, а још сте и неверници.
- Ма, ајде бре, ми неверници, па ми сачувасмо нашу Славу под вашим јармом, али да нисмо муслимани, то нисмо и никада нећемо бити. Ево, колико сутра ћу, ако Бог даде и да прославим поново Светог Николу.
- Па како бре газда Мико нећете бити, када сте већ мусл….
- Чуј ти њега, сихтер бре, не изговарај то муслимани.
- Па пола оне Босне је постало муслиманско.
- Ама шта му би?
- Марик аго, шта ти би, што паде, нико те не пипну. Немој да падаш, па да ја имам муке од оног вашег Халил паше.
- Ала си се, сада упрпио, газда Мико, а малопре сихтер бре Турци. Доста је било, није ми ништа, само сам се саплео.
- Али Марик аго, не само да си пао него си нешто у лицу поцрнио.
- Доста, рекао сам, доста, ајмо сада.
- У здравље газда Мико.
- Хм, ма овде нису чиста посла, али открићу ја то, не звао се Мика!
- Микоооо, Мико, кудеее си, бре, брже дома. Где ли се дену тај човек, ваздан се негде мува, а овамо кућу завршава. Е мој човеку, кућа се не завршава тако, јурећи по сокацима и јурећи Турке.
- Толико се плашим да не омирише неки турски јатаган сад при крају. Уместо да се ућути, главу да не промољује из куће, а он се разгорочепио, Боже ми опрости, кочопери се ко овај наш петал, који си не зна за никакву муку, осим да зарипује кокошке.
- Шта се море Ружо дереш, еве ме!
- Дерем се и нешто мислим. Ма човече божји, чим те нема пола дана у кући, одмах помислим, увати те онај подмукли Марик ага.
- А што би ме он уватио?
- Ама, када кажем уватио, не мислим да те уватио за руку и води те у меану, него мислим се и гледам по сокацима није ли ти глава искежена на неком колцу. Знаш ли црни мој човеку, како су брзи када треба да секу главу.
- Шта ли ова моја Ружа брмбља?
- Сети се, црни муже, како оно хиљаду осамсто девете, или се не могу да сетим, када то беше, када онолике силне главе посекоше па их и сазидаше, проклети да су.
- Е, па, питаш ме зашто толико гањам ове проклетиње од Турака? Зато! Па нека и оде ова моја луда глава, како кажеш често, која никако није вреднија од нашег Свеца, и треба да буде Светац, Стевана Синђелића и свих оних деветсто и више душа које испадоше, из оних сазиданих глава. Знаш ли жено моја, кад год прођем поред оне Ћеле –Куле, ко је прозва тако, клекнем и молим се Богу и остављам аманет у мислима, мојим наследницима, да никако не прођу поред тог Светог места а да се не прекрсте и помоле за све те јадне душе, а Хуршид пашу кунем, све му се затрло, дабогда. А и затрло му се.
- Кажу, паметни људи, да је и свет сазнао за ту нашу црну Ћеле-Кулу.
- Како море, када ми Срби не смемо да главу промолимо из ових наших вилајета, нити можемо и да оћемо, далеко је тај други свет.
- Ма, прича народ, ту кроз наш крај прошао неки француз, неки Ла Фонтен, Ла Фортен ли, не знам како му је име, који иде светом и путопише све што му наиђе тако интересантно.
- Црни он, како ли иде светом када су волови тако спори.
- Па, жено, данас се већ увелико иде коњима и на далеко.
- Ма бре Мико, па и на коњу, да простиш, дупе утрне за један сат јахања, а камоли да одјаше толики свет.
- Шта си бре навалила, чекај да ти кажем шта је човек рекао и написао. Као, видео са пута да се нека кула бели на сунцу, па као помислио да се одмори у њеном хладу. Како је пришао близу, страхота, у кули зазидане главе, опране од кише и ветра. Клекнувши се помолио, а онда му Турци из његове пратње објаснили, како је настала.
- Па откуд да га Турци прате, да га нису спроводили у Цариград, као заробљеника.
- Ма, то не знам зашто су га Турци пратили, али сам чуо шта је тада рекао.
- Шта?
- Нека Срби сачувaју овај споменик, ОН, ће научити њихову децу, шта вреди независност једног народа, показујући им какву су цену платили њихови очеви. Море, сада видиш да ми се може, време им истекло, брзо ће Турци подвити реп и бежати главом без обзира, али ми смо побожни, иако нас називају неверницима, каурима, па нећемо да сечемо и зидамо куле од њихових глава.
- Само нека оду, далеко им лепа кућа.
- Далеко им лепа кућа!
- Чума их појела!!
- Него, не рече ми, што ме тражиш, тако хитно?
- Па твој брат, бата Гаврило удара у оно клепало, сигурно се свиње опет изгубиле.
- Па јесу ли се ствано изгубиле, или је то нешто… Где зеваш около?
- Ма гледам, да није негде опет у близини онај мрзовољни Марик ага, изникне када му се не надаш.
- Од Марик аге се не плаши, ценим ја добро њега, али оног његовог посилног, који му је увек за петама и који му чува леђа, од њега бежи ко мува без главе и не гледај га у очи када га сретнеш.
- Ма, где смем да им гледам у очи, ја нисам као ти, не смем, па макар јавили да ће сутра Турци да побегну.
- Него, рекао ти бата Гаврило, да се опет видите вечерас, тамо где се састајете.
- Што шапућеш?
- Па шапућем, знаш зашто, али ме страх, то што се састајете. Турци су лукави, ће да схвате, да се свиње не губе сваки дан.
- Много си ми паметна, него брзо у кућу и чувај децу.
- Па нису више деца, и овај најмањи Петар већ седам година има, а Ђорђе га већ учи како да се ослободе од Турака. Где да се нађем јадна ја, секирам се и за њих, виде од тебе па изигравају војску.
- За њих не брини, него брини за Стојану.
- Па, сво ти време причам, да се за њу највише и бринем. Стасало девојче за удају, Турци се врзмају.
- Слушај ме добро, немој да ти падне на памет да је удајемо, знаш шта следи, чим објавимо удају.. Неће она да застари, брзо ће ови Турци, да оду као што су и дошли.
- Можда су брзо дошли, то не знам, али знам да су ту скоро петсто година. Причао мене мој деда Станојло, а њему причао његов деда Видојко.
- Па да ти није и баба Станојла нешто причала?
- Причала и молила да се никако не преварим и удам за Турчина, па макар ме и отели.
- Па, јел’ те отеше?
- Море, не прави се блесав, када су то Турци отимали девојке? Нареде и готово, него отимали мушку децу, а мајке у црно завијали. Него како то мислиш за Стојану, шта причаш бре Мико, кој ће да је узме као стару девојку. Ко ће да је узме, а.!
- Ко ће да је узме! Па жено божја, оћеш да иде код Халил паше, а? То ли хоћеш!
- Ох, муко моја то никако, чини ми се да би се пре убила, када би она морала да оде оном гадном Халил паши, црна га земља појела. Доста је народа оробио и намучио, девојке раздевојчио… Црко дабогда!
- Ајд у кућу, одмах, је си ли чула и главе да не промолите напоље. Јеси ли разумела!
- Добро, добро.
- Иди спремај Славу.
- Кад рече Слава, ајде ја, што се нашло и имам, спремила сам, него чекам да ти одеш на Мораву и донесеш неку рибу, нека се нађе.
- Добро, ајд сад у кућу.
Улазећи у кућу Ружа се окрену и скамени се од страха, вичући а речи не излазе из грла. Мико иза тебе, Мико, иза тебе!!
- Газда Мико, оћеш ли да ти онај мој саиз упеца неку рибу, ионако мора на мраморско брдо да обиђе оне наше војнике горе и донесе ми нешто.
- Одакле се бре, Марик аго, створи, и то без оног твог сеиза, а како и знаш да треба да идем на Мораву по рибу? Мувате се бре као мачке, па се не чујете када ходате, лепо каже моја Ружа да сте лукави. Саиз, кажеш, па он ти је вернији него неки пас сеиз, како то да си сад без њега?
- Имам само један услов, да ме позовеш на Славу.
- Пттт, пттт, птт, Боже ми опрости, па када је то било, да ми позивамо Турке на Славу, осим када онако осионо не упаднете и проверавате шта ми то причамо на Славама.
- Знамо ми газда Мико, зашто славите те Славе, знамо и шта причате на тим Славама.
- Па, када си тако паметан, шта ми то причамо?
Па како да протерате Турке, зато сте и почели да славите те Славе, јер не постоји други начин да се састајете, а да ми то не видимо.
- Знам, све то знам, али знам и да вам је врло близу крај.
- Знам да знаш, зато сам и дошао да те упозорим, да треба да сачуваш ту твоју главу, сада на том крају, јер ти се спремају.
- Ма ко, ко ми се спрема?
- Испричаше ми како су те видели на мраморском брду.
- Па, шта ако су ме видели. Ја тамо имам њиве и своје њиве обилазим, а и могу да ти кажем, једино те њиве не можете да заметнете на леђа и носите у Турску, као и оно све друго, што попљачкасте. Него Марик аго, ја теби да кажем, и то све што попљачкасте нећете имати кад да однесете, јер ћете ускоро да бежите ко зечеви пред мог Чапу, па се мислим да ли ћете да имате време да га бар закопате, па да наши наследници то поврате, па макер и случајно. Бог ништа не опрашта, све види.
- Знам, знам, знам све, газда Мико, оћу да ти помогнем да не гинеш узалуд, сада на крају.
- Види ти њега, нешто си наумио, шта ми ти то предлажеш?
- Мало се примири, и те пушке који си добио да поделиш мештанима, подели што пре. Ја ћу да се правим да не видим, што важи и за моје људе. И обавезно ме позови на Славу, имам још нешто да ти испричам.
- Ма то никако неће моћи, пре ћу сам себи да пресудим, него да те позовем на Славу, или ће ми моје комшије да пресуде за такав издајнички чин!
- Издајнички чин!!! А шта мислиш шта је ово што ти ја казах. Да ли је то издајнички чин? А тек оно што сам намеравао да ти кажем, па то је мој брајко, велика издаја, за коју је онај свилени гајтан привилегија. Што се врпољиш газда Мико?
- Гледам, шта ли си ми спремио и то такорећи, на прагу моје куће, и где су се сакрили они твоји јаничари.
- Дајем ти моју српску реч, да сам сам.
- Јел, ма немој. Шта бре рече, овај Турчин? О мој Боже!
- Ја рекох а ти размисли. Ако ме не позовеш, ја ћу ти банути на Славу, са свим мојим јаничарима, гледај да не буду ту они који с’тобом припомажу овај наш крај.
- Марик аго, еј, стани!
Виде ли ти то Боже, е, сад мили Боже помагај. Они или ми. Кажи ми Боже шта да чиним, да спасем своју децу, док за своју главу не марим.
Седим овде на прагу и мислим се нисам ли се, мало више узјогунио са овим Турцима.
Замисли да нешто пође наопако, па војска не уради како се спремају, а Турци дознају за маневре наше војске, пресретну их и побију ту нашу младеж, онда смо Боже моја деца и деца моје браће по крви и браће по Српству на реду.
Боже мој, немој да то дозволиш. Смилуј се Боже и на нас. Смилуј се Боже, доста је било, петсто година смо Боже под њиховим јармом. Много је и пет, а петсто година само туга и јад.
- Мико, Мико, шта тражи онај проклети Турчин, кажем ти ја изникну, а да не видиш како ничу, земља их појела, сигурно је и чуо.
- Ма, као и увек. Него одох ја до баја Гавре.
- Чувај се, много нам требаш, шта да радимо без тебе са овим Турцима.
- Добро бре, баја Гавро, па јесам ли ти рекао, иако си старији, морам да те учим. Па што сам не дође да ме зовеш, него преко жене. Знаш ли ти како су плашљиве.. Ко зечеви. Онај Турчин само ће да јој принесе каму уз гушу, ем ће од стра да напуни гаће, ем ће од тог истог страха да каже и што јесте и што није.
- Па када те нигде нема. Долазио онај Манојло, па пита шта је са пушкама. Ајде вечерас да их поделимо?
- Пушке сам поделио, али мени он, пре неки дан рече да чекамо када треба да пресретамо ове Турке одозго од Мрамора.
- А мени, где је моја пушка?
- Ене ти је, испод тумбаса у шушке, баш сам мислио да ти кажем. Мало се плашим, овај Марик ага ме не испушта из вида. Мора да је нањушио ову нашу работу.
- Нањушио или зна засигурно?
- Ја не знам бајо засигурно, али ћу убрзо да сазнам.
- А дотле!
- По директиви.
- Баш се за ту директиву и бринем. Да не буде исход као она Милојева и Смрдакова буна. Те хиљаду осамсто четрдесет прве, то је лепо замишљено да се ослободи нишки, лесковачки и врањански одоздо, а пиротски крај одозго, те да се тим проклетињама одсече помоћ из Софије и са југа, али опет нас лукавством, средише, као на Чегру, као бајаги, напуштају битку, а они иду по појачање.
- Сада је нешто друго, тада је била неспремност наше војске у односу на њихову, и исход беше такав какав беше.. Неуспех.
- Како бре брате нешто друго, па исто се прича и сада. Једни да дођу са севера, једни са југа, а једни са запада, да им се пресече пут.
- Прича се прича, али сада је кнез Милан решио да ослободи ове наше крајеве и тако ће и да буде. Уз Божју помоћ, надам се да ћемо сада да успемо а да не изгинемо као на Чегру.
- И ја се надам.
- Рекох ти, него вечерас се сатајемо под онај Перин тумбас и да кажемо људима шта треба да радимо, поручује ти Манојло.
- Ич ми се не свиђа, како се мувамо под онај ниски тумбас, намиришу ли нас, а не треба им много, само ко се како помоли, тако му оде глава.
- Де, де не кукај, ниси женско, нема нам друге бре бато.
- А, ево Манојла. Где ћемо вечерас.
- Па, као што рече, овде под Перин тумбас, ту је најсигурније, знају да су ту само свиње и овце, па као велим неће нас ту тражити, само морамо бити у мраку.
- Један мора да се сакрије у копе од шушке и чува стражу.
- Ајд ти Перо у шушке.
- Где у шушке?
- Па, прва ова копе уз тумбас и чим приметиш неку сенку, гурај шушку кроз ову рупу у тумбасу, макар то била и сенка гране под ветром.
- Е, сад ме слушајте. Јесте ли добили сви пушке? Климните главом или шапућите као ја.
- Јесмо.
- Добро, ево плана. Стално морате да пушкарате по овим Турцима, колко да правите галаму да их скренете, да не обрате пажњу на гомилање наше војске око града, јер су успут и моравска и ибарска и дунавска дивизија истерале Турке око Алексинца, тако да се моравска налази на обалама реке Топлице, ибарска је ту близу вас, запосела Суповац и сечанички положај, а дунавска дивизија се раширила ослобађајући успут села на Грбавче, од Грамаде до села Сићева, да би на даље ослободила Белу Паланку и Пирот, тако да пресече довод турске војске из Софије као помоћ.
- Шта сам ти рекао, а Мико!
- Ћути бата Гавро.
- Шта си рекао?
- Па то Манојло, то што си сада рекао народ већ прича.
- Нека, нека прича, то је и један вид збуњивања ових охолих Турака. Море да им видим сада ту охолост, када смо морали да се склањамо у јарке поред пута када их сретнемо илити када смо морали одмах да устајемо када се они појаве. Добро, и то ће се ускоро да заврши. Него, ваш је задатак да мотрите на Турке, када се повлаче са Мрамора, сигурно ће да пресеку распоне на мосту преко Мораве.. Ако се то деси, одмах да ступите поправљању моста да може наша војска брже боље да их гања према Нишу, не знајући да ће бити опкољени са свих страна.
- Дај Боже и помогни Боже.
- Шушка, кој ли је то!
- Укрутите се и ни шушањ!
Пера кроз рупу, шапуће сав црвен од страха, и у мраку му се види. Мика полако са прстом на устима, да мирују, ишуња се испод тумбаса.
- Иде Марик ага!
- Де, де, газда Мико, изиђи дер, да те видим сад.
- Шта је сад, Марик аго, опет си се разјарио са тим твојим јаничарима, да чујем.
- Не дери се газда Мико, пробудићеш и кауре и Турке. Него, излазите сви из те рупе!
- Рекох ли ја да ће нам како коју главу промолимо, тако да одлети.
- Ћути бата Гавро, осврни се мало около и погледај.
- Не смем да гледам, о моја мила децо и жено, збогом.
- Ма, доста бре бато. Отвори очи, нема јаничара, сам је овај проклетник Марик ага.
- Још горе, знамо шта нас чека.
- А ти си тај Манојло, тихо проговори Марик ага. Што ћутиш, буди сада храбар, имаш и рашта Ама, чули ти мене!
- Ја сам. Једва проговори Манојло.
- Сада, знам да си ти, колко до јуче, само сам чуо за тебе.
Манојло претрне, па зар сада при самом крају да изгуби главу, али ако се мора и ако је то судбина, још чувенији и бољи људи су је изубили, и нека је.
Стоје људи поређани на зид тубмуса, спуштених глава, ћутећи. Ћути и Марик ага и шета испред њих, мотрећи свакога. Ћути, ћути Марик ага а ћуте и Срби. Срби се окрећу и очима договарају како да скембају овог Марик агу, само нису сигурни да иза дрвећа и кућа нису спремни јаничари.
Уздишу Срби, кад, гле. Одједном бум. Да не верујеш. Марик ага плаче као мало дете и љуби једног за другим, старијима говорећи оче а млађима браћо моја.
- Ево и ово дочеках, само не знам како ли ће се ово да се заврши. Сада зависи од вас.
Окрећу се људи, и даље, не верујући, тражећи замку и на коју страну да покушају да бегају, кад Марик ага загрли газда Мику. - Помагај оче, и ја сам ваш, ја сам Србин, који уз мајчину молитву и драгог Бога сачувах ево главу на раменима.
Мика им показа, главом, да ућуте, онда он рече.
- Па ти ниси Марик ага?
- Јесам, проклет да сам. Отеше ме једног дана, као све друге од десет хиљада деце, и направише од мене јаничара. Не само мене, него отеше и моја два старија брата, за једног сам чуо да су га убили његови јаничари, када су убијали српске очеве на њиховим праговима а он почео да бежи, не желећи да то уради, а и не могавши да то гледа. И сада ме моји мили очеви и браћо саслушајте како се то све збило.
Прича Марик, а људи уздишу и слушају са тугом.
- А сада је дошао мој тренутак, да им вратим за све проведене муке у проклетој Турској. За сва она омаловажавања, за све батине, када нисам умео да добро разумем турски језик, како споменем неку српску уместо турске речи, тако је летела камџија. Како сам увек гладан, гладан мајкиних јела, гладан мајчине миле душе, тужан а нисам смео бити тужан. Био изребрен од батина, кад год су ме чули да певам српске народне песме, јер ми моја мила мајка рече, певај сине да не заборавиш да си Србин, а како одрастах сазнадох зашто не смем ни да певам, ни да рецитујем... Био сам све, само не срећан..
- Па шта сада желиш да преузмеш синко?
Скочи Марик ага и ухвати Манојла у чврст загрљај.
- Ово ти је за оно синко. А све остало ћемо по реду. Све што знам а и што сам чуо биће ваше. А, као мој залог, да би сте ми поверовали, ево шта сам чуо сопственим ушима, а ви проверите. Халил паша послао писмо за помоћ у пет правца, великом везиру, румелијском команданту, вилајетској власти, порти и министру војном у коме између осталог пише "Тражим одмах помоћ у војсци, јер ако не добијемо довољно војске, овде нам се црно пише, наше стање је тешко, рђаво." Српска војска је ухватила једно од тих писама, Халил паша за то сазнао, и наредио командантима да то никако војска а поготову јаничари, не смеју да сазнају. А, сада вас молим, само да ме сачувате, јер их се тек сада бојим, јер сам сада издајник, што они, још, надам се, не знају. Радићу вама у корист до тренутка када ми се укаже прилика да уз вашу помоћ побегнем.
- Ето газда Мико, то је била она моја голема мука.
Марик ага је за тренутак ућутао и дубоко се замислио. Гледао је час у људе око њега, час у своје ноге испред себе. Дубока тишина. Чује само своје било које тако јако куца. Почиње да му бива мука, мука која произилази из стомака, која не зна где да изађе, и како да се снађе. Тек сада види безизлазност ситуације. Мислио је, да кад је све рекао што му је на души, да ће му бити лакше.
- Знаш како ћемо. Рече Манојло. - Када се борбе расплину око града и када Турци почну да бегају, бегај и ти.
- Лако је рећи бегај, али како и где.
- К’нама. Рече газда Мика.
- О свему томе, уз твоју и Божју помоћ, сачуваћеш ти ту твоју лепу главу. Бог је тако хтео, ваљда те зато и сачувао.
Иде газда Мика сокаком, према својој кући, па се просто љути на обасјани месец услед зиме, све се окрећући да у овом мраку не заврши. Много се Турци нешто узмували, да ли од страха што и њихове главе дођоше на ред или су сазнали шта ми овде спремамо.
Ушуња се у кућу а Ружа га чека иза врата, сва уплакана.
- Шта је Ружо, сто пута сам ти рекао да ме не чекаш. Ма да ли ти то плачеш, да ли су деца добро? Да ли спавају?
- Плачем од страха, што те нема. Деца су добро, али ако овако наставиш, не знам да ли ће да буду добро, не знам да ли то радиш на добробит деце.
- Ће да буде све добро, не секирај се Ружо.
Легоше у постељу, али му сан никако не долази. С’једне стране, мисли се роје, како да спасе ону напаћену душу од Марик аге, а с’друге стране дубоко се замислећи одговара Ружи.
- Па ово радим за нашу децу и децу сваког Србина, да више никада не стрепе, трчкајући ливадама, чувајући јагањце и остале животиње, да се не осврћу да ли ће Турци однегде да изникну.
Таман га ухватио први сан, кад чу лупњаву на вратима. Ух, проклети били, да ли нас прозреше у нашим настојањима, да ли нас пратише на нашим скривеним састанцима, или нас издаде онај Марик ага, коме сви поверовасмо. Опаса сабљу, искочи кроз прозор, уверивши се да никога нема испод, са страхом обилазећи кућу, дође до врата и опсова. Испред врата беше врбова корпа а у корпи риба.
Окрете се, погледа около и у мраку преко плота виде неку сенку. Зграби корпу, утрча унутра, буљећи кроз прозор.
Леже и са страхом заспа.
- Срећна Слава газда Мико, Срећна Слава комшијо.
Улазе гости један за другим. Ружа се пременила у народну ношњу, са децом послужује госте, нутка их да једу, и некако весела у срцу, мислећи, па Слава је.
- Хвала Вам мили гости, нека нам Слава, предобри Свети Никола, донесе срећу свима нама, па у здравље да дочекамо и ваше Славе.
- Даће Бог, сви у глас!
- А, сад, ајде Мико, по ред.
- Оћу оћу, одмах.. И изађе из собе.
Стави колач на танур а поред славског колача, сипа на танур кашику соли и стави земљани бокал пун са врућом ракијом.
- О, гости моји, добар дан, дошао Свети Никола и донео колач.
Гости устадоше .
- Добар дан Мико, срећна ти Слава, дабогда је славио до века.
Мика подиже танур са колачем, сољу и ракијом према палфону три пута, да Бог да срећу у овој години најмање три пута, а за више се благодари..
- А сада ћемо, моји мили гости, да певамо Славу, али тихо као што морамо.
Заори се песма.
Кој напија Божје Славе
Помогле му Божје Славе
- Тише гости моји, да певамо тихо, да се не довуку ови проклети Турци.
- Е, моја Ружо још само мало па ћемо на сав глас, тако гласно да нас чује чак и наш благи Светац, Свети Никола. Онда ћемо како нас је учио наш драги отац Лаза да попијемо прво лонче, за брзу слободу ове напаћене Србије. Све до дна како се мора. А сада молим..
Ко напија Божје Славе
Помогли му и Божји Свеци.
- Е, ову друго, ћемо да пијемо за здравље наше деце и нас, како Бог каже.
Кој напија Божје Славе
Помогла му Мајка Божја
- Ову трећу пијемо, за здравље нашег кнеза Милана, Бог му дао здравље, да нас ускоро ослободи, као што је наумио.
- Бог му дао здравља! Сви у тихи глас, али опет до дна, остаде празно лонче.
- Само се надамо Мико, да ћемо још неко лонче, па Слава је.
- Него, немојте много да пијете ту грејану ракију, да када наиђу Турци, да можемо да бегамо.
- Е, па доста смо бегали. Желим Ти брате Мико, срећну Славу и да је догодине славимо у миру, желим да нема више ропства. Да се деца рађају, да се деца удомљују, да стварају своју децу, не окрећући се ни на коју страну.
- А ракија ти добра, баш како нас је наш предобри отац Лаза научио, Бог да му душу прости, права меденица.
- Хвала ти бата Гавро, хвала на честитању, па ћемо јутре и код тебе на честитање.
- Нане, тате, види које дошао!
Виче Стојана сва озарена, а на вратима Марик ага и његов сеиз. Сви претрнуше, дошли Турци, окрећу се како и где да бегају, гледајући оног сеиза, да ли се хвата за сабљу.
- Срећна Слава, газда Мико! Дабогда да је славиш увек у весељу.
- У весељу, које нам ви Турци нудуте? Ја те Марик аго, нисам позвао на Славу, и нећу никада, али кад си ушао да чујемо, који нам зулум сада спремаш?
Марик ага изненађен хладним пријемом газда Мике, али турски достојанствено рече.
- Нема никаквог зулума, од сада па надаље, моћи ћете да славите ваше Славе само у доброти и добром здрављу.
- О, како бре то, истину ли ти то говориш?
- Истину говорим, газда Мико, то је потекло од Халил паше.
- Па, стварно се на време сетио, хвала му велико, мало ће да се помучи да ми догодине дође на Славу чак из Анадолије. Него се послужите, па ајд у здравље, Слава је, па не могу да будем недобар, према никоме па ни према вама.
Изађе Марик ага а за њим и његов сеиз. Газда Мика стоји на вратима и гледа за њима, чекујући неки знак од Марик аге, да ли да га и даље тако зовем али се овај и не окрену, оде жустрим кораком.
Манојло кријући се иза куће, куцну у прозор, и када му се вата отворише, скоро да улете унутра.
- Јел’ те јуре Манојло? Упита газда Мика.
- Јуре ме, али не Турци. Наши.
- Шта то би? Како наши?
- Почело је.
- Почело је одавно, него где су тренутно?
- Оно што сте урадили, гањајући Турке около, успело је.
- Мора да успе када смо се драли као да смо цела дивизија.
- Ту је, наша доброта а њихова мука, мислили су да сте ставрно моравска дивизија, јер и они имају доушнике и знају за кретање наше војске.
- А оно што исприча Марик ага, истина је?
- Истина је.
- Но, слушај ово, ибарска дивизија је пресекла везу између Ниша и Лесковца, а други део те дивизије се сада бори око Пирота и Беле Паланке, да тај главни турски пут за појачање из Софије прекине. Јован Бели Марковић већ је у Сићеву а са севера надолази Милојко Лешјанин са својом војском.
- Ми морамо брзо у Мрамор, Турци разковали мост и беже главом без обзира према граду. Две батерије моравске дивизије, чекају да пређу мост.
- Не брини Манојло, знаш да чекамо твој знак, спремни смо, а хвала Богу те нисмо далеко.
- Брже то тамо, иначе нам побегоше Турци!
- Види, види, како беже. Драга моја браћо то је растројство, ма да ли то поједини падају у Мораву? Па неће да поживе, ова ледена Морава ће да их однесе и прогута. Они који преживе, ухватите, да им судимо, а можда ће нам требати и за, никад се не зна, за неку размену! Викну командант.
- Одлично, браво браћо, још мало па ћемо да славимо!
- Јуриш, за мном браћо, викну командант.. Стићи ћемо их ми!
- Ви десно крило, идите преко Чокота и Међурова и терајте их према Бубањ брду, а ви остали за мном, преко овог засеока право за њима.
- Упомоћ, упомоћ!!!
- Људи у води. Подавиће се. Помагајте браћо!
- Ма наши ли су то? Викају српски, а не турски, сигурно су наши!
- Има и проклетих Турака.
Командант се окрену и викну.
- Манојло, вади их из воде, утопљенике које није прогутала Морава, одмах сахрањуј а преживеле осуши па за мном према граду.
- Мари..… Ти ли си то, убио те Бог?
- Пст! Држи он прст на уста и показује на Манојла.
- Газда Мико.. Шапуће му Манојло на уво, он није више Марик ага, него Марко, то му је и крштено име. Одмах га води у неку шталу, да се осуши, пази да успут, нема неки сакривени Турчин. И добро га чувај!
- Не брини Манојло.
- Какво је наређење за даље?
- Чим га сместиш, са својима за мном, успут тражите сакривене Турке. Не убијајте их него их заробљавајте. Видећемо шта кажу команданти, шта ћемо са њима касније.
- Биће тако.
- Шта то би Мико, одакле је тај борац, што је мокар?
- Људи, извадио сам га из Мораве, замало да се удави, касније ће да нам исприча из које је бригаде. Вероватно је из моравске или ибарске дивизије. Одведи га ти Средоје у моју кућу, нека му Ружа и деца помогну, да се не смрзне на ову ладноћу, а ви сви за мном да скупљамо одбегле Турке.
- Нано, о нано, види, што нам Средоје остави овог борца, виче Петар, удавио се у Мораву, па га отац послао да му помогнемо.
- Удавио се а жив! Виче Стојана, из друге одаје. - Како то може?
- Не вичи дадо, него донеси чергу да га умотамо!
- Не, не, донеси очеву неку премену, па он је сав мокар, цеди се вода са њега.
- Дадо, где си, ајде брже, он се сав тресе.
- Не тресем се толико од хладноће.
- Нано, дошла си, ево нема даде још, ти му помогни да се пресвуче.
- Ајде, дете, ајде, окрени се, а ево је моја ћерка, дај то Стојано, па иди да спремиш неки топли чај.
- Ззззррррр. Тресу ми се зуби. Шта ћу сада мајко моја мила, Боже мој, помогни ми сада. Стојим, Боже, и не смем да се окренем.
- О, Боже, па ти се баш тресеш.
- Ево ти па се пресвучи.. Не гледајући га, изађе Ружа.
- Иди сине Ђорђе и помогни оном сиромаху, давио се у Мораву.
- Знам нано, срео сам Средоју, па они нано бегају, бегају Турци, а отац их гони, ја му показао, неки се сакрили у Живојинову шталу.
- Оу, оу, полако, много исприча за кратко време.
Утрча Ђорђе, војник се преобукао, стоји поред огњишта, испружио руке и греје се.
Е сад, тек не знам, како да поступим. Ама, знам ја, али не знам како ће они да поступе. Да ли ће да ме избаце.. Шта да кажем_ Еј, мој Мари… не, не нисам више онај окорели ага.. Или ћу вечито то бити... Опет ме мисли бију, а ја немоћан да се с њима борим. Нека буде шта буде. Ево сачувах главу, па ће она да мисли за мене.
Ђорђе стоји иза њега, са страхом да га не уплаши, јер га овај војник не чује. Али, осетивши дах иза себе, а надајући се да је она, нагло се окрену.
Ђорђе се уплаши, устукну према вратима, а војник му рече.
- Не бој се.. Нећу ти ништа, ја сам сада…. Овај.. Ја сам војник.
- Војник, кажеш, знам рекао нам Средоје, а тако си ми сличан, овај, оћу да кажем да много личиш на једног јаничара, није он био јаничар или је био.. Не знам, али се звао ага.
- Мислиш на Марик агу?
- Мм ххх, гледам те, на њега мислим. Па како личиш на њега само имаш другу преобуку. Не, ја не знам које он, само сам чуо за њега. Па како се ти онда зовеш?
- Марко, у ствари, ја сам војник Марко.
Стојана, стоји поред притворена врата и слуша. Срце јој нешто куца, груди се надимају. Шта ли је то са мном. Али кад чу, Марик ага, и оно даље, утрча, остави чај поред огњишта и са сагнутом главом излете напоље. Судари се са Петром и отрча плачући.
Ох.. Мој Боже, па да ли је стварно то он? Толико сам молила Бога да ми га доведе, О, мој Боже, шта ћу сада. Неће мене отац да да за Турчина, а и ја не бих. Како не бих, зашто ми је срце увек куцало, кад год је прошао поред куће, а тек када је био на прагу или у кући, морала сам да кријем мисли и од мене саме... Помогни ми Боже!
Врати се и сакри се у ћелер, шћућурена између врећи са пројним брашном.
Не излазим одавде, никако. Не знам како ћу пред нану, има одмах да примети. Напољу тако хладно, ове вреће ме греју, или се ја то грејем од нечега, Не знам, само знам, да ми је око срца топло, а ја то не смем да покажем, показа ли ја то, одра ме Ружа од батина. Морам да будем мирна. Бићу мирна…
- Петре, где си, уђи унутра, хладно је.
- Еве ме нано, није ми хладно, имам и гуњ и дебеле чакшире. Него нано, дада Стојана много плаче.
- Плаче, кажеш, а што плаче? Мора да се уплашила за оца, а и ја се бринем, да ли ће да се врне жив. Неће се Турци тако лако да предају. Сила је то. Само да га они не ухвате, док их он гони. Бојим се, богами да не омирише турску сабљу, јер рањена звер је много опасна, насрће.
- Неће нано, он ће им само да отме ту сабљу, за успомену.
- Какву успомену, не треба му таква успомена, никако. Ајмо унутра, да видимо што плаче дада Стојана.
- Нано, ја баш кажем...
- Добро, добро, Ђорђе, идем да потражим Стојану.
- Ама, нано, погледај га, погледај, на кога ти личи овај војник? Шапуће Ђорђе.
Окрену се Ружа и када га угледа, говорећи тако тихо, да од страха скоро без гласа оста.
- Бежи сине, то је онај проклети Марик ага! Преварио Мику! Ма, он није имао кад да га погледа јурећи Турке. Брзо и ти Петре, Пешо, чујеш ли ме, иза мене, сви!
Зграби земљани лонац пун воде и баци га на војника. Где је Стојана? Зато она плаче, па она се то много уплашила. Окреће се около себе да види чиме да спашава децу и моли Бога да не наиђе Стојана.
Дохвати вилу иза врата, баци је на њега и поче да бежи натрашке из куће, вичући.
- Он се то преобуко, да га не би препознали, па каобајаги скочио у Мораву!
Затварајучи врата, окрену се и виде, војниик стоји, вила му се забола у ногу и плаче. Толико се збунила, ајд ви децо у шталу, можда је и Стојана тамо, сад ћу ја.
- Шта је Марик аго, што плачеш, дошло време да и ти омиришеш ту вашу проклету сабљу, од које се, чини ми се и они посечени у гробу плаше још увек. Да ниси мрднуо даље од тог огњишта...
Попуно збуњена, Ружа крену поново корак уназад.
- И вади ту вилу, ако ти тече крв, узми тај ибрик са ракијом па испери, а у тестији имаш воде, а ја ћу те да затворим и идем по бата Гавру, да му кажем да си долијао, па нека он ради са тобом, шта треба.
Али нешто јој не даде да изађе. Марик ага је и даље само лежао са вилом у нози и сузама на лицу, гледајући је без речи.
- Не плачи бре више, мислиш да ћеш да ме потресеш. Ма, никако, колке сам се године тресла, кад ти видим сенку а камоли када се довучеш пред врата.
- Мајко, ево ти вила па ме избоди до краја, уби ме, јер сам сигурно заслужио, али.. Ја не плачем што се плашим за своју главу, него плачем, шта би ми моја рођена мајка рекла да ме сада види. Толико је желела да останем жив, а сигурно није мислила да ћу од виле страдати. О, мајко….
- Стојано, о, Стојано, ма где си се денула. Изађи де, не плаши се, он ће се сигурно да врне, не плачи, ћерко моја. Још ноћас ће да се врне.
- Нане, нане, то је он, али где је отишао, да ли је побегао? Шмрчући рече Стојана.
- Стојана, ко он?
- Па мајко Марко, он је рекао Ђорђу да је Марко, а не да је ага.
- А, мислиш ли ти на Марик агу.
- Он је он, пратио га отац да га чувамо!
- Али шта си се ти тако узмувала, причаш којешта, а још и плачеш.
- Мајко, немој ништа нажао да му учиниш.
- Па ја сам га већ затворила са вилом у ногу!
- У ногу! Шта причаш, нане, ја ти причам а ти ништа не слушаш. Ајде, ајде, нане! Вукући мајку, Стојана отрча према кући.
- Стани! Стојана, ја, ниш…
- Видим, ја мајко, да ти ништа не разумеш, а ја у мом срцу осећам..
- Шта море осећаш?
- Ајде нане, ајде нане, молим те, да му извадимо ту вилу, да не умре... Молим те!
- Нане. Брзо, нане.
- Шта ти је Пешо, Петре…
- Ајде, нане, он пао у огњиште.
- Е, јој, јадна ја, шта учиних!
Утрчаше, сви одједном, а Ђорђе му рукама скида пепео са лица и тела.
- Шта се десило?
Стојана брзо узима тестију, кваси платно, и брише му лице на коме су кроз пепео, бразде од суза.
- Где је вила, има ли крви?
- Нема, мајко, нема, ове војничке чакшире су ипак дебеле, тако да није их пробила а и да јесте, не бих се жалио.
- Ама шта ти је бре, остави ме!
- Немој мајко да се отимаш хоћу да ти пољубим лице, јер то је и лице моје мајке, а ја нисам Марик ага, ја сам Марко, дете које је отето из мајчиног скута, само вас све молим да ме саслушате, а после ме и убијте, не морате да чекате газда Мику.
Мрак је већ пао, а њих две уплакане, Ђорђе утучен, а Петар зинуо од чуда, па после ћутања рече.
- Када би мене тако отели, ја би их поубијао, не би ме они отели!!
- Би, би.. Каже Ружа. - Синко мој, мало си млађи него што је он био, када су га отели, вероватно је и он мислио, па их није поубијао, као што видиш. Него ајде да спавате.
- Не у кућу, можда ме тражи неки од мојих јаничара који се сакрио као ја, многи су од нас задојени турском силом, па ће да наставе да се боре до задње капи крви. Ја ћу у шталу.
- У шталу не.. Прошапта Стојана. - Они увек траже, прво у шталу, немој да те нађу..
- Ђорђе брзо у онај празан тумбас унеси сламу преко једну чергу, и преко га покријте другом. Каже Ружа.
Стојана већ држи черге, са Петром, осмотривши испред куће, двориште, а Ђорђе, осмотрио сокак, отрчаше испод тумбаса.
Ђорђе поставио сламу, Стојана прострла чергу преко и рече - Ајд сад лежи да те покријем, сћућурена испод ниског тумбаса.
Како га покривала, осети његову руку на њеној, када он, тихо шапну - Што би волео да ми до краја живота постављаш постељу.
Стојана сва озарена, извуче се испод тумбаса и отча у кућу.
- Марко да те питам нешто, ниси нам реко.
- Питај Ђорђе, све ћу да ти кажем.
- Како си се, и где, пресвукао у војника.
- Манојло све средио. Како ми је рекао, тако сам нашао војничку униформу у једној рупи испод моста, где сам се неопажено увукао, пресвукао и скочио у Мораву.
- Како те твој сеиз није одао?.
- Није, јер је Манојло и за њега донео, али није био спретан, да то брзо уради, а ја морао да скачем јер је српска војска већ сишла са брда испред моста.
- А, Турци?
- Турци не окрећу се и побегоше према Нишу, мислећи на свој спас. Ја искористио метеж, и у тренутку сам скочио.
Ђорђе покри шушкама улаз и рече му - Марко спавај сад, а ја ћу да стражарим.
- Не, не, иди и ти да спаваш, не брини за мене, умем ја да се браним, научили ме они то добро, а за оно Марко, хвала ти до неба.
- Мислиш?
- Мислим.
- Баја Гавро жив си, хвала Богу. Одакле ви дођосте овде до Горице.
- Жив сам али жилави и ови Турци. Како смо се преко Бубња приближавали Горици, све више и више су наши гађали топовима, ове турске гранате само су летеле изнад наших глава. А ви?
- Па ми, бајо, чим сместимо рањенике, знаш како је било на мраморском брду, тешко је решен тај сукоб. Него да не беше овог моравског команданта, Лешјанина, Бог му дао здравље и да му Бог сачува живот на сам овај крај. Као што он нареди, Манојло нас устреми да истеравамо Турке сакривених по шталама и моравским увалама, много их предадосмо војсци. И по наређењу дођосмо овде на Горицу јер се Турци овде највише бране.
- Добро, Мико кад те видех живог, баш сам се мислио да бар један од нас двојице остане жив, да има ко ону нашу чељад да изведе на пут.
- Уух, ал звижде ове турске гранате.
- То нису турске то су наше.
- Па докле су бато, сатерани Турци?
- Па према граду, али се прича да Халил паша неће да се преда.
- Тодоре.
- Где је Тодор Станковић. Виче генерал Милојко Лешјанин. Нађите га одмах!
- Изволте генерале.
- Да ли је твој комитет сав на окупу.
- Махом смо сви ту, Коле Рашић, Таско Узуновић а Ђорђе-поп Манић има неки посао.
- Добро де, Тодоре, пиши писмо Халил паши али на турском, пошто сам чуо да знаш турски.
- Одмах Генерале по наређењу. Изволите казати шта да пишем?
- Пиши, да се он лично преда, да преда град Ниш, јер је опкољен са свих страна и да престане сместа да гађа топовима и да не лете више гранате, јер је готово.
Тодор је са генераловим капетаном Јовићем чекао тако дуго, да их прими Халид паша, јер је паша одуговлачио.
Ипак, на крају је само штуро одговорио на писмо.
Пошто ме ратничка срећа оставила, вољан сам да се предам али само српском владаоцу лично, а да се за време преговарања обустави дејсто српских снага.
Генерал Лешјанин се толико разљути, тако да нареди Тодору да преда ново писмо Халид паши али сада на француском!
Захтевам, да овај документ Халид пашо одмах потпишеш, а затим да одмах извршиш наредбе.
Да предаш тврђаву и град Ниш!
Да напустиш град са свом војском!
Да предаш у целини сав убојити материал!
Када су поново стигли Тодор и Јовић у тврђаву, Халид паша је поново одуговлачио да их прими, очекујући помоћ војске из Куршумлије, не знајући да је та његова војска разбијена на мраморком брду и да бежи према граду .
- Чујеш ли Тодоре, сво време, откад стигосмо, грме наши топови и фијукају гранате, да ли ћемо да извучемо главе одавде? Рањена је ова звер...
- Па зар не видиш да сам од страха увукао главу у рамена, не од страха да нас нека граната погоди, него од ове стварно рањене звери.
После неколико сати челања Халид паша се коначно појави.
- Слушајте, вас двојица, одмах да сте изашли, и не осврћите се, будите срећни што вам је глава још на раменима, а генералу пренесите, да тражим да турска војска изађе из града са свом муницијом и опремом, уз пратњу и гаранцију да се ниједном војнику ништа не деси.
Потрчасмо, и одједном се проломи градом.
- УРАААА. Надиру Шумадинци.
Мајор Петровић нам сада нареди да се одмах вратимо Халид паши, и кажемо му сада усмено, ако не потпише поднету му декларацију, да ће Ниш бити још ноћас заузет, као и сва његова војска, за коју неће бити милости.
- Шта је, опет није потписао.
Климнусмо главом, срећни што је глава још на раменима и ћутимо.
- Чујемо да је генерал Бели Марковић послао депешу, кнезу Милану у коме му честита ослобођење Горице и обавештава га, да ако до сутра не види белу заставу на тврђави, да ће напад бити тако жесток, па нека се Халид паша мисли.
И тако и би. Стигосмо и чујемо, да је наша војска са околних брда, ујутру видела неко парче белог платна које се вијори на тврђави.
- Овога пута Халид пашо, има да потпишеш ову декларацију. Каже мајор.
- Шта, она је унапред спремљена?
- Као и оне претходне, које ниси хтео да потпишеш. Да, знали смо да је ово коначна победа над вама Турцима. Доста је било. Ниш сте заузели хиљаду триста седамдесет пете године, а сада је хиљаду осамсто седамдесет и осма. Петсто година је то, па још и оне три. Шта сте мислили, неће доћи једном крај? Само, што смо ми хришћани, па још и православни народ, еј, бре, православни, па вам нећемо сазидавати главе у куле... Много би нам кула требало. Довољно је Халид пашо, што ћеш да омиришеш тај ваш свилени гајтан, а то је већа правда за нас, него да смо ти ми скинули главу.
Халид паша је и даље само седео и размишљао шта му је чинити.
- Него слушај сада Халид пашо, има да предаш тврђаву, град Ниш са свим топовима, муницијом и зградама. Сва твоја војска има да преда оружје, али неће да се сматра заробљеницима. Турски грађани, и грађани који су били сво време вама лојални, који желе да се иселе, Књаз им гарантује потпуну слободу, чак и помоћ око исељења.
- Ура, потписао Халид паша, војско право у град на весеље, до поновног збора.
- Живео генерал Лешјанин, генерал Бели Марковић, сви генерали.
- Живела војска.
- Живео Књаз Милан.
- Најзад, ево српска војска умаршира победоносно у град. Гледај, гледај, дође им и њима крај, мајку им турску, гледај, колко до јуче су нам секли главе, а гледај сада како понизно предају оружје.
- Слушај војниче, нема више псовки, како су радили тако и прошли.
- Е, мој капетане, кажеш како су радили тако и прошли, али много је, мој капетане, то година, изгибоше ми и отац и деда и прадеда, па како мој капетане да не псујем. Псујем, мој капетане и као што видиш плачем. Али, не знам да ли плачем што најзад пристиже радост, или што ми толико генерација изгибоше, да бар као војници, него се свима њима главе вијориле са колаца.
- Шта је теби Тодоре, не плачи Тодоре, него се весели, види молим те, како снуждено и са погнутим главама напуштају тврђаву, разоружани као пси.
- Плачем од среће, онолике наше муке и доживесмо да им видимо леђа.
- Гледај, ову срећу на људима, гледај ово весеље. Вели Коле.
- Гледај сво наше свештенство, како иде иза војске а за њим сав овај весели народ.
- Гледај све ове барјаке, погледај Тодоре, ено је најзад се виори на тврђави.
- Наша тробојка, виори се, плачи Тодоре, исплачи сву досадашњу муку.
- Иди жено љуби војску, она је по овом снегу и леду, разним кијаметима и мукама најзаслужнија.
- Знам газдо, много је заслужна, погибе ми мој човек, нема га да ово види, није залуд пао, радујем се, што моји синови неће да гину као њихов отац. Деде се, и ви послужите, еве што се нашло, али од срца је.
- Хвала ти жено! Носи војсци..
Гледајте, људи, мила браћо,
како се сред Ниша,
стег вије, а Косово Поље,
још освећено није.
- Ко то тако лепо пева, певајте људи, весели те се, викну генерал Лешјанин, и заори се из свих грла
Гледајте људи, мила браћо,
како се сред Ниша,
стег вије, а Косово Поље,
још освећено није
Пева војска, певају људи, певају жене, певају деца, певају и бабе, а војска кличе.
Биће, биће, освећено колко још сутра.
- Гледај Манојло, откуд изникоше сви ови наши барјаци, кад их пре поставише на кућама.
- Гледам, Мико, али видим, како се она на тврђави тако свечано лепрша.
- Тако је Манојло, завршисмо ову ствар, очувасмо главе, па ајд сад у здрављу да наставимо весеље.
- Мико, где си Мико. Тражим те по овој гужви.
- Еве ме баја Гавро, дај да те изљубим бајо мој, бато, доживесмо и ово!
- Доживесмо слободу.
- Ми је доживесмо али наш отац и наш деда, мучише се под том проклетом Турском, а многи очеви и живот дадоше. Ајмо бајо кући.
- Мико, слушај ме, како ћемо да се навикнемо, до јуче роб а данас слободан човек, еј, братко мој, слободан Србин. Има да се још дуго обрћемо и на сенке које нас прате.
- Мико, жив си, баја Гавро, и ти си жив, живели довека дабогда.
- Живи смо Ружо, жено моја, иди пристави ибрик да се загреје ракија, да се најзад напијемо ко људи, нема више Халил паше, нема више Марик аге.
- А, има га, има, Мико, само што није више Марик ага, него Марко, како ли смисли на брзину то име. Има Мико много да објасниш, или да потврдиш.
- Ама, жено божја, немам шта да објашњавам, него жив ли је војник што сам ти га послао. Па о њему ти и причам, ти каобајаги незнаш да је он сада Марко.
- Тате, врнуо си се, еве га и чича, љубимо руке, само када сте се врнули живи.
- Де, Ђорђе, дођи Петре, Пешо мој... Моје истришче, а где је Стојана?
- Она је у кући са оним Марком.
- У кући велиш, ух, ала ме нешто пресече у стомаку, ово није на добро. Стомак ми нешто казује.
- О, тате, о, тате, жива нисам била, да ли ће да се врнеш. Љубим руке тате.
- Ајд у здравље баја Гавро, иди да се и теби твоји израдују, а ми ајд у кућу.
Подиже главу, кад на прагу стоји он, сав убледео.
Шта ли му се сада мота по глави. Њему не знам, али мени није добро ово што ми се мота по мојој глави. Да ли да га кријем и чувам како рече Манојло. Шта да објасним, људима, комшијама, брату, сестри, зашто га ја чувам. Па, нису они толико блесави да га не препознају, па макар обукао свилу и кадифу, а некмоли ове чакшире. Боже помогни, како да поступим, да ли да га чувам као што ми рече Манојло или да га убијем.
Када се помислим, ти јаничари, какав су нам зулум урадили и колико људи посекоше а главе на колац набише, колико мајки у црно завише, које и данас носе црно за својим синовима и сваки дан Бога моле да их узме, јер зашто да живе када им синови под земљом леже.
Помагај Боже.
Помагајте људи да урадим праву ствар.
- Ђорђе, ајде иди доведи, баја Гавру, моју сестру Јовану, а ти Петре трчи и доведи деда Богдана, он је најстарији у селу, па као велим, што он каже тако мора да буде. Ех , да је наш препаметни отац Лаза жив, не би се ја сад толико сикирао. А сад Боже помагај.
- Добар дан Мико, која мука, те ме истера из черге, таман сам се умотао. Стар сам ти, још није мрак а ја се већ увукао под чергу.
- Љубим руке деда Богдане. Мука је голема, па како ти одлучиш тако ће да буде. Ми има само да те слушамо. Баја Гавро, сејо, и сва моја родбино, жено моја и децо моја, ево шта имам да вам саопштим.
- Де, ти Мари.., Марко изиђи овамо. Дођи пред ове људе.
Иде Марко, потурио главу и гледа у земљу, и мисли, да ли је ово крај или почетак. Охрабри себе, диже главу, па држ за Микину главу.
- Оче, по… Погледа преко Микине главе и...
- Манојло, помагај брате Србине, ако можеш, ако не, дај оне сабље што их делисте људима, па нека заврше ови људи самном. Можда је тако Бог желео да овде буде мој крај, а нисам бољи ни заслужио.
Сви се опасуљише од изненађења, и скоро у глас повикаше - Па људи, ово је онај мрки Марик ага, дајте те сабље!
Стојана, скочи, чучну, и ухвати оца за ноге.
- Неее, неее, сабље, он није Марик ага он је Марко.
Сви занемеше, Стојана устаде, ухвати Марка под руку, и рече - Боже када си одлучивао, да ће ово овако да се деси, реши сада. Марко кажи ко си и шта си.
- Мико, шта је ово сада? Пита Манојло.
Мика зинуо од изненађења, и сазнање које му од поодавно трује стомак, стомак који му нешто казује...
Деда Богдан, већ види ситуацију, па погледа Стојану.
- Де, Стојана, дете, виде ли ти како прегази очеву самовласт. Никад то није било, и неће да буде да се отац прегази.
Стојана хтеде да нешто каже па спустила главу на груди.
- Али...
Деда Богран, замахну штапом.
- Де, овамо, Марик аго да ти судимо. Знаш добро, шта си заслужио, а што си заслужио то ћеш и да да добијеш.
Манојло, скоро викну јер се није чуо од граје.
- Људи, људи, ако нећете да га саслушате, ја га водим да му власт пресуди.
- Која власт, кад је још нема?
- Има, има, ово је сада слободна држава, слободна Србија.
- Живела Србија! Викну Ђорђе, некако му се допао овај Марик ага, илити Марко.
- Моћ, проговори Марко. Сада видим шта је уствари моћ. Мислио сам да само Осмајлије имају ту моћ. Гледао сам личну моћ пашидаха, Сулејмана, везира, паша, ага, а гледао сам ту огромну моћ обичних Турака, слушао свакодневно, да случајно не бих заборавио, јер ако не бих упамтио, летеле су увек камџије, како је то моћна Турска сила, морао сам напамет да научим како су моћни били Мурати, Бајазити, Мехмеди и остали... Са десет година су ме у то лако уверили, јер где год су се упутили освајали су нечије земље, убијали нечије родитеље, убијали нечију децу. Својом су моћи, освајајући територије, подизали своју материјалну страну а друга страна туговала и само туговала а била срећна када је глава остала на раменима.
- А сада, одједном видим ту исту моћ и у вашим очима. Ево,овако и ви сте у могућности да остварите ту моћ. Само се питам може ли да буде свељудска, јер се надам, да сте само људи Срби, а не Осмајлије.
- Али сам се сада уверио, колико је та моћ променљива од утицаја околности. Ништа ја вама не замерам, јер сада нисам десетогодишњи дечак, кога уз плач и чупање косе, исчупаше из мајчиног скута.
- Ја нећу да се правдам, јер немам права, али сам увек врдао колико год сам могао, а да сачувам главу, у спровођењу одлука мог претпостављеног Халид паше, па паше војног, који је ту моју несрећу подозревао, али није имао доказа. А питам ја вас, да ли ви имате доказе мог личног зулима? Ако имате, не жалим да моја глава одлети.
- У вашим је рукама.
Сви ћуте.
Стојана плаче.
Петар прилази и хвата га за руку.
- Манојло, оћу још ово да кажем, па одмах ме води, где год треба.
- Оче Мико, мајка Ружо, деда Богдане, газда Гавро, тетка Јована, молим а нарочито тебе до јуче газда Мико, а сада оче, ако ме прихваташ, молим за руку твоје ћерке Стојане. Не кажем ово да би избегао било коју казну, већ то моје срце одавно жели, и то је она моја голема мука, како си говорио.
Мук.
Мртва тишина.
Чује се само Стојанино шмрцање. Брише, нос, трчи у кућу, враћајући се и кријући нешто иза вутарке.
- А сада ме одмах убите овом Марковом сабљом, једном сам ти то рекла тате, јер ја нећу за Драгојла, оћу само овог несрећника, али мислим, да ми га је Бог доделио, јер сам увек у срцу осећала да није ага, него да је човек.
- Ћутите, е! Онда ћу сама себи да пресудим!
- Стојано, не, не! Баци сабљу! Притрча Ђорђе.
- Ја сам на њеној страни, а зар сте глуви при ушима, или слепи при очима, зар не чусте и не видосте сву муку коју је преживео. Марко ја, као најстарији син, кажем ти, узми Стојану и води је у ту твоју Босну, у то твоје Заслужје, и обрадуј мајку ако ти је још жива.
И даље мук.
Деда Богдан се накашља, тако уважен, одважен Микиним саопштењем, као најстарији и најпаметнији, чији се савети увек и радо слушају, рече.
- Хммм, много је тешка ситуација. Све би се по овом Марику илити Марку свршило онако, на начин, како су се они односили према нама, ја јесам најстарији али добро памтим слику, сакривен иза штале, када су ти његови јаничари, једноставно пресекли сабљом мог деду, само што није имао тог дана да плати данак, а да мој отац није смео да га покупи док то они нису дозволили, да раја, тј. ми запамтимо...
- А мој деда, стварно није имао да плати. Кога је то било брига. Сила је то била. Моћна сила, а ми сиротиња. Лепо си то објаснио ту моћ велике Турске. А, хвала Богу, и та моћ ишчезе, као магла кад притисне и душу и тело, тек се одједном дигне. Само смо много пропатили, само молим Бога да наши нараштаји не забораве ову њихову садашњост, и њихову пошлост, да би имали добру будућност. Али, немојте да се надате, ова сиротиња ће још дуго постојати, не може се преко ноћи ништа.
- Него, чуј Мико, ајде по попа, па да венчавамо ове младе, па нек се и то чује, да славимо турско православну свадбу, што досада никада не беше.
- Хвала ти деда Богдане! Љуби му руку Стојана.
Ухвати Марка за руку и рече - Ајде Марко пољуби и ти деда Богдана, Бог му дао здравља и још дуго да поживи. Заслужио је, није шала, па он носи Божје име.
Радост замени, до пре неколико тренутака мук и тишину, пљуштала су честитања. На лицу Марковом још неверица, не зна како да се смеје, али зна да му се утроба радује. Љуби руке и лица своје новостворене породице, уз захвалност.
- Чујте драги људи, дугујем вам моје ново рођење и треба да...
Ућута, а, онда из душе изађе једно дубоко - ХВАЛА.
- Молим те само оче Мико, да нас венча Манојло, јер да не беше њега, не би данас ни мене било, а и ова срећа коју ћу носити док сам жив.
- Прво, нема више оче Мико, него само тате, по нашем јужњачком, а друго Кум је Кум, овде код нас се каже Бог па Кум, тако да ће вас венчати кум који је и крстио Стојану, а да је дао Бог, да је било дручије то би био кум који је тебе крстио.
- Него, пошто је ујак моје Стојане, а Ружин брат изгубио живот од истих тих јаничара, а по нашем обичају је он стари сват или ти други кум, и зато ако се Михајло не љутиш, ја би те молио да испуниш жељу мог зета и ипак будеш донекле кум.
- Прихватам од срца Мико, и желим им сву срећу, који само млади људи увек желе у оваквом тренутку.
- Марко, имаш нешто да кажеш? Упита Мика.
- Имам тате.
- Ето, добро си запамтио.
- Пусти га бре Мико, нека каже.
- Добро Ружо, твоја мора да буде задња.
- Ајде Марко, гура га Стојана.
- Ја бих имао само још једну молбу, а ово сам годинама у тој проклетој Турској, носио у души и прижељкивао да ми се оствари.
- Моји родитељи су славили, као и ви овде славу Светог Јована, која ево долази за неки дан, па би молио да је прославимо сви заједно.
Деда Богдан, се опет накашља, да се зна да је врло битан, и када се сви окренуше према њему, он рече умилним гласом.
- Па када прославимо турско-православну свадбу, нека прославимо и турско-православну, па још и мрсну славу, истог дана.
- То ти, Мико сигурно можеш и мораш да одобриш, а ја ћу врло радо бити Стари Сват уместо ујке, и нека буде са срећом.
- А сада вас молим, сутра у Ниш долази његово височанство Књаз Милан, да прославимо ослобођење Ниша, а ако Бог даде, борбе се настављају па ће ускоро бити ослобођени Лесковац, Прокупље, Врање, Пирот и...
- А Косово, када ће, Косово?.
- Косово, наша Колевка, наша Света Земља, то ће бити и још како. И одатле ће да изађу, онако како су ових дана изашли из тврђаве, где се ено још свечано вије наша тробојка.
- Ајмо сви у град, испред тврђаве, долази наш вољени Књаз Милан. Он много воли Ниш, зарекао се да ће да га ослободи и ослободи га.
- Тате, водите и мене.
- Ама, Петре, татин Пешо, много ће људи тамо да буде, па се плашим да те не изгубимо.
- Ја ћу да се све време, држим за бата Ђорђа, нећу да се изгубим.
- Не могу Пешо, да пазим на тебе, много је људи тамо.
- Е, ако нећеш ти, ево Марко ће да ме води. Идеш ли ти дада Стојано?
- Ајде Марко, што не полазиш.
- Стојано, срећо моја, ја се плашим да ме неко не препозна, не плашим се ја наших људи, већ се плашим неког заосталог Турчина, а они су подмукли без разговора, ваде каме и нема те више, добро знају где треба да убадају и буде крај.
- А знам и поуздано, који су добили задатак да се преруше у Србе и отклањају оне који су се предомислили као ја.
- Марко, дођи дер овамо.
- Ево ме тате.
- Слушај шта ми је рекао Манојло да ти кажем. Ти управо имаш задњи задатак, да са њим и капетаном Јовановићем, у тој гужви препознајеш такве. Манојло ми је рекао, баш ово што ти рече, да знаш или претпостављаш који је од јаничара добио такав задатак.
- Ако је тако, онда никако не могу да одбијем то Манојлу, јер сам захваљујући њему жив. Али се бојим за Стојану, да је у таквој ситуацији, не изгубим. Намерно ће да изазову неку мутљавину.
- Нема шта да се бојиш, бићемо уз тебе, Манојло, ја, бата Гавра, капетан Јовановић са својом војском пресвученом у цивилно одело.
- Леле, леле, колики је народ. Па ти си тате био у праву. Пешо, држи се за мене.
- Оћу дадо, али више воли да се држим за Ђорђа или Марка, али они ме неће.
- Оће те они него они су још увек помажу Манојлу, па мора да раде шта им каже.
- Јел им то Књаз каже шта треба да раде?
- А, јок, море, Књаз има друга посла.
- Стојано, ти држи Петра а ја ћу тебе, док не дође Манојло.
- Добро Марко.
- Али Марко што сад плачеш, све је сад добро.
- Ово су сузе радоснице.
- Немој.. Кад ти плачеш и ја ћу...
- Не Стојано, ти у овом тренутку не треба да имаш ове моје сузе, већ само срећу. Погледај Стојано, како народ, овде на нишком пољу, са одушевљењем дочекује Књаза, И то са радосним усклицима и у весељу. Стојано моја, ево ово сам сањао, и молио Бога да доживим.
А, ево и Манојла.
- Кад се створи иза мене?.
- Сво време сам био. Али ти си сада заљубљен па не видиш даље од носа. Стојано, узимам ти Марка на кратко.
- Па, то ми се ич, не свиђа, ало ако мора, него само пази на њега.
- Адје, даде, да видимо, чујеш да вичу, да је стигао Књаз.
- Па, не могу Пешо да те подигнем велики си.
- Знам, него ајде да се промувамо.
- Стани Пешо, чекај Марка.
- Где ли се он дену?
- О, Боже, Сад беше ту, сад га нема.
- Ено га Књаз!
- Живео Књаз Милан!
- Живео наш дични Владаоц!
- Е, баш је дични владаоц. Видиш ли ти Коле, колико се радује ова наша Стара Србија, мајка, свом Владаоцу, који учини тако знаменит подвиг, ослобађајући ове наше крајеве, крајеве Старе Србије и погледај га како је некако увећан овим славним успехом. Слободна Србија. Држава Стара а Нова.
- Каква срећа мој бата Коле.
- Видим Тодоре, ајмо тамо испред њега, да га лично поздравимо. А, ено зове нас генерал Лешјанин.
- Живео Књаз!
- Живееооо!
- Види, види даде, како иде у народ. Идем да му пољубим руку.
- Не Пешо, не, врати се овамо.
- Књазе, дај да ти пољубим руку, да ти пољубим, зато што си ослободио Марка, а ја показао мом тати једног Турчина, сакрио се у деда Влајкову шталу.
- Види Богати, па ти си јунак, а како ти се зове отац.
- Мика.
- Пешо, то није деда Богдан, па да му љубиш руку кад ти хоћеш, ово је Књаз.
- Па знам дадо, па знам да је ово књаз. Види, како је добар, помилова ме по глави.
- Опростите Ваше Височансто, што ово, уради мој мали брат, истрже ми се из руке и тап испред вас.
- Нека, море нека, само га чувајте, расте ту још један војник.
- Ех, Ваше Височанство сад неће да заспи од ове среће.
- Наклон, Ваше Височанство. Ајде Пешо!
Што ли ме чудно погледа овај Књаз Милан. Окрену се Стојана, погледом тражи Марка и остале, кад се опет разлеже.
- Живеооооооо!
- Грађани Нишки!
- Јунаци!
- После месец дана јуначке борбе по снегу, леду и свакојаком кијамету, тешке борбе, против крвног непријатеља, који сте ви, синови јуначких предака издржали, поздрављам Вас у граду у коме се родио први православни цар, Константин, у граду кога је наш Цар Душан Велики, назвао кључ Старе Србије.
- После петстолетног робовања, поносно се вије на бедемима славног града, наша српска застава и вратисмо вас из злосутног ропства, који нас одвоји од матице Србије.
- Уверавам вас да ће свакии грађанин било које вере бити слободан, ја му за то гарантујем!
- Јунаци!!
- Хвала вам у име Србије,
- Хвала вам у име Српског напаћеног народа.
- Живео Књаз.
- Живела Србија!
- Живела српска војска!
- Живелаааа! Живелааа!, одјекује градско поље, чује се чак до Горице.
- Стојано, ајде брзо дома.
- Тате, шта се догодило. Где је Марко? Не идем без њега.
- Даде, брзо зове те Марко.
- Сви трче за Ђорђем.
Кад тамо, Марко лежи пресавијен са шаком на стомаку пуном крви.
- Е, мој Марко крива сам ја, крива сам ја, лепо си хтео да не дођеш!
- Ништа Стојано, није страшно.
- Ко ти ово уради?
Марко једва подиже поглед. Кад угледа сеиза, претрну. Па зар он.
- Тако ти треба, издајицо, Турска те отхранила, обукла те у свиле и кадифе, заборавио си, како си дошао у вунене чакшире. Па кад си се најео, издао си. Једног тренутка сам се и сажалио на тебе, па сам хтео да ти испричам поред оног плота, али добро да нисам. Паша војни, је знао да ћеш да издаш, па ме зато доделио теби да те пратим и извештавам!
- Зар ти, издајицо, његов сеиз, да му дођеш главе, и то сада када је све готово.
- Склањајте ову каурку од мене!
- Не жалим, али, знам да ћу бар главу да сачувам, јер је ови твоји каури не секу. Кад, тад ћу изаћи из прдикане и буваре.
- Да сам на твом месту не бих се много радовао.
- А да знаш ја ти је не би исекао, нека ти стоји на раменима, да те потсећа, да си остао потурица и бићеш целог века. Потурица, само када помислим, како је то тешка реч. Потурица..
Још сам се секирао, када ти се оно измаче рука у Морави, и немогадох да те спасем.
Знао сам да ми радиш о глави, али сам се надао да ће у теби да проговори српско млеко којим си задојен.. Једва проговори Марко и паде му глава на Стојанине руке.
- Склањајте се, људи иде доктор, склањајте се људи.
- Шта се то тамо дешава, упита Књаз Милан.
- Ништа, ваше височансто, разрачунавају се одбегли јаничари, све ће бити како треба.
- Па зар нису отишли добровољно, као што сам и обећао да им неће длака са главе да фали?
- Остало је пуно потурица, са задатком да шпијунирају, као што се дешава.
- Ако је тако, на посао, моји јунаци, завршите са таквима, да не остане ни један на овој нашој рањеној земљи. Водите рачуна о поштеним људима. Веровали или не има их и међу њима.
- Марко, Марко, зар прегрмесмо оно најтеже а сада ово.
- Добро сам, Стојано, не брини.
- Добро људи, шта је ово, оволико људи, ово још није велика болница, па да сви уђу у посету болеснику.
- Шта сте му ви?.
- Па ми му још нисмо ништа, докторе, каже Гавра.
- Како то?
- Па овај, како да објасним докторе..
- А ко сте ви, па сада, или да сваког по наособ питам шта сте му ви. Молим вас да сви изађете напоље.
- Ја сам Мика, а ово је моја ћерка, моји синови и мој брат.
- Добро добро, ако му нисте ништа, ни род, шта ћете овде?
- Докторе молим да останем. Он је мој….
- Шта је твој, пошто се не изјасните да сте му жена, онда испрошена, а?
- Она ће мој докторе, бити, на Свети Јован, моја жена. Једва изговори Марко. - Уствари, ако останем жив.
- Живећеш ти, и доживети још много Светих Јована. Имао си срећу, да ти ништа унутра није искидано, јер су га гурнули у гужви, тако да ти је кама само доста дубоко расекла кожу.
- Нису га у гужви гурнули, него смо га препознали, и мислећи да је дошао да се поздраве, јер су били блиски, у задњем тренутку приметили смо каму и реаговали муњевито. Имали смо задатак да сачувамо живот овог младог… овај… војника.
- Што је било до мене, ја сам завршио, уз помоћ Божју, јер га је уствари Бог сачувао, а то што ми причаш, испричај жандарима.
- Већ сам, ја сам мајор Манојло Миловановић.
- Ау, господине Мајоре, па како то?
- Тако то мој Мико, што сам радио у илегали, а да сте знали ко сам, сигурно не би онако срцем жртвовали, своје главе и животе својих, а можда би ме неко и одао.
- Ау, ау, шта је бре ово, има ли још нешто тајно да чујемо.
- Има, овај твој зет, пратимо га, ево више од годину дана. Него, газда Мико, ајде кући спремај ону славу и свадбу. Како рече деда Богдан турску православну Славу и свадбу. Надам се, да се ниси предомислио да будем кум.
- Не, не Манојло, односно господине мајоре.
- Мани, формалности Мико, ја сам и даље онај стари Манојло.
- Мннмм. Како сам био глуп, а мислим да сам паметан. Па, ја те никада нисам питао а ти ниси сам рекао, па ја сад тек чујем да си ти Миловановић. Да ти ниси од оних нишких чувених Миловановића. Шта је теби Тодор Миловановић? Брат, а!.
- Тако некако.
- Велика ми је част да ћеш бити кум, али не можеш онај главни, ту мора да буде кум који је крстио моју децу.
- Знам Мико, већ си то рекао.
Котрљају се кола, волови их вуку, Марко лежи на лојтрама, дрмусање му смета, боли га рана, стиска зубе, погледује Стојану и мисли, мисли, а мисли се опет роје.
Што ти је живот. Имаш га, имаш, и једног трена га изгубиш. Што ти је сила, народ каже, Бог силу не воли, и ето отарасисмо се једне силе, која бејаше, велика сила, и врапци су стрепели од те силе, али народ исто каже, та иста сила Бога не моли. Сила и на издисају, стварно Бога не моли, умало да изгубим живот.
- О, ево, стигоше моји мили! Виче Ружа.
- Нане, нане, Марко рањен, скачући са кола виче Пеша.
- Ој, црна ја, како то?.
- Замало га уби онај његов сеиз.
- Доста, Пешо.
- Како, Мико, доста. Шта је било?.
- Што је било, било је, не повратило се.
- Ајде да га унесемо. Каже Ђорђе.
- Могу, могу ја само ме мало придржите.
- Ја ћу.
- Бежи Стојано, не можеш ти, ми ћемо.
- Добро тате, ајде нане, да спремимо кревет, да Марко легне.
- Ајдете, Ђорђе, Пешо, Марко, да поставимо још ове шипке на прозорима, целе јесени не стигох, а лепа беше ова јесен.
- Лепо беше и лето, па и пролеће, а ти Мико, нашао сад у јануару да постављаш шипке.
- Е, па мораш да гунђаш, па то ти је. Није ли те срамота од зета?
- Па видиш ли да и Бог даде лепо време, иако је јануар, па да завршимо и то.
- А, кућа, права лепотица, видиш ли ти то Ружо?
- Опет Мико лепотица?
- Опет, опет и биће занавек.
- Па, газда, овај тате, нека их, па када отопли ми млади мушкарци ћемо то да урадимо.
- Још сам ја, при здравој памети, али видесте ли шта урадише комшији Пери, ајд, што му однесоше бакраче, тепсије, него му сво брашно однесоше.
- Много се намножило гамади, увек је овако, док се власт неустали. Уредиће се то, него знаш ти оно, не липши магаре до зелене траве.
- Па, као што велим, боље да се осигурамо, док се докаже ко је то урадио, оде маст у пропаст.
- Брже, људи, стижу кумови.
- Добро Пешо, ту смо сине, ајд прво ти пољуби руке куми, куму и кумчићима.
- А, и овим малим кумчићима. Они су мањи од мене?
- Мањи су сине али су кумови, па ће неко од њих и тебе да венча, када за то дође време.
- И ја ћу да се женим?
- Да, да, и тебе ће да женимо кад порастеш, али прво треба да нађемо девојку за Ђорђа, јел тако Ђорђе?
- Тако је нане, а, могу ли и ја да бирам као дада?
- Е, то је нешто друго. Ти си мушко и има да ти изаберемо најбољу и најбогатију девојку.
- Е, ево је млада, ау, што је лепа, али и овај њен Турчин није ружан. Ма какви ружан, видиш да је леп. Зато се Стојана загледала у њега, али што не иде, не иде, да се уда за Турчина.
- Ајд, море жене, да вам кажем, могу да разумем кад они проклети Турци отму неку нашу девојку, сила је то, али добровољно да се уда за Турчина, то није никад било, и неће да буде.
Па и неће, нема их више ти Турци, видосмо им леђа, проклети били.
- Жене доста оговарања!
- О, попе, опрости нас.
- Нема да вам опростим. Да ли би Ковиљке, тако причала да је твоја ћерка?
- Немој ништа да причаш, све да ућутите. Дошле сте на свадбу да се веселите а, не да оговарате. Није му дан за то, дан је за весеље.
- Што јес, јес.
- Е, тако.
- Узимаш ли ти Стојано, овде присутног Марка, за мужа.
- Узимам, оче попе.
- Узимаш ли ти Марко,овде присутну Стојану за жену.
- Узимам оче попе.
- Онда вас у име Бога, Исуса Христа, проглашавам мужем и женом. Живите у духу православља и у истом духу множите се и васпитавајте своју децу. У име оца и сина и светог духа. Амин. Нека је са срећом.
- А, сада, моји кумови и гости изволте у кућу, коју ће сада отац-поп да освети, а онда ћемо прославити удају моје ћерке Стојане, за мог пренапаћеног зета, кога Турци одвојише од мајчиног скута као дете од десет година, покушавши да га преваспитају по турски, али је Бог хтео да преживи ту голготу и да доживи да се ожени. Ако Бог да, да једног дана поново нађе мајку, оца, браћу, сестре и да на своје огњиште, српско огњиште са мојом Стојаном, сада његовом женом гаје своје потомство.
- А надам се да ће Бог да да, да то, његово православно Заслужје, и пола потурчене Босне, да се сада врате свом православном корену, када и оданде буду или су већ истерани Турци. Молим Бога да то буде једном, заједно са нашом, на силу потурченом браћом Србима, буде православна држава Србија.
- Даће Бог Мико!.
- Ето и то се сврши, мој Марко.
- Сврши се, и то лепо, сви ме твоји прихватише.
- Да, видиш ли колико те моја браћа воле, као да си трећи брат. А ти си ми некако тужан, гледам те ево цео фебруар. Да се ти ниси покајао?
- О, моја лудице, како само можеш да помислиш то, кад год сам пролазио поред твоје куће, увек ми се нешто дизало у стомаку, а још када те угледам, не знам шта ћу са собом. Све сам се бојао да ме онај мој несрећни сеиз не пријави.
- Шта ли ће бити са њим?
- Када бих знао, да се може да врати нашем православљу, и када бих сазнао из којих крајева потиче, па када би му нашли породицу, можда бих покушао да га наговорим, и одвратим од тог турског фанатизма. Носим се мишљу да идем, да молим у жандармерију, да га пусте и да га не теретим ни за шта.
- Знаш ли ти, колико си ми се свиђала, да сам те толико заволео, још када си певала ону тужну песму, а ја се увек сетио, како је моја мајка са сестрама ту песму певајући плакала, а ја тако мали нисам разумео зашто. А, сада то разумем, ма шта пичам сада, чим сам стигао у ту проклету Турску, онда сам је и ја певушио у себи, сећао сам се како су ме отели, а када ме нико не види плакао сам.
- Море, ти ми не одговри, што си тако тужан. А, Марко!
- Па не само да си лепа, него си и паметна, па подозреваш шта ми је у глави..
- Знам, Марко, свесна сам ја, знам колико гориш у себи да нађеш своју мајку.. И све твоје, Па некако се мислим…
- Да ли ти то моја Стојано предлажеш...
- Па то се подразумева, али се много бојим, далек је то пут, чак и не знам којим путем треба да идеш, али се много бојим онаквих као онај твој сеиз. Србија је сада слободна, али не знам каква је ситуација у Босни, зато сам забринута.
- Манојло ми исприча, морам да ти кажем, да су се у ово исто време дигли Срби у Босни, против Турака да их коначно истерују из Босне.
Да ли да идем сада, мисли Марко. Много ми се жури, срце ми сваки дан лупа, да опет осетим, мирис оних мојих долова и поља, да опет потрчим, потрчим кроз та поља, а мајка ми трчи у сустрет, и виче, људи, људи моји, па ово је мој син Марко, како је порастао, људи вратио се. Жури ми се, само да је видим још једном живу.
Али, колико ме брину одбегли Турци, па одбегли јаничари, не верујем да су сви уништени, како ми каже Манојло да је у Босни уништен цео јаничарски корпус, међу њима има онаквих као ја, који су жељни свог огњишта и дому свом, али има и фанатика задојени турском владавином, заборавивши на мајчино српско млеко, толико се бринем за пут неизвесности..
Иако од превелике жеље да видим мајку, ипак могу да сретнем, неког од тих прерушених јаничара. Велика је то била војска. Којим ли све путевима иде назад у Турску. Али се плашим како ми Манојло рече, да се ове године спрема да у Босну уђе Аустроугарска под изговором да ослободи хришћански народ од муслимана.
Али, уђу ли једном не изађоше тако брзо. Бојим се да ће и они да остану тамо четристо година, колико су Турци држали Босну, једино да се не деси неки велики рат па да и они буду истерани. Боже, драги, уздам се само у тебе, заврши са тим ратовима, доста је било, на две на пет, на десет година, увек, само нека буна и неки рат. Докле ћемо ми Срби само да гинемо, а никако да чувамо и гајимо децу у миру. А, када је мир, онда је и просперитет.
- Марко, ти већ стиже у Босну, колико си се замислио.
- Па, стижем ја тамо, сваки дан у мислима.
- Када је тако Марко, што пре одеш пре ћеш да ми се врнеш и поведеш ме у твој вилајет.
- Нисам се ја забадава заљубио у тебе.
- Онда, ајмо да кажемо тати, нани, Ђорђу и Петру. Видиш како је ова баба-марта затајила. Искористи ово лепо време.
- Идем и ја стобом Марко.
- А, што, Пешо, да ме успут браниш од вукова?
- Па, ти Марко не видиш, колико сам ја порастао.
- Јеси Пешо, али дуг је то пут предамном, морао бих да те носим на леђима.
- Нећеш, даде ми моје, има све да трчкам испред тебе.
- Мали си ти брацо мој, за толики пут, него пусти Марка, да што пре оде, пре ће да се и врне.
Окреће Стојана главу на другу страну и брише сузе.
- Обећаваш ли Марко?
- Обећавам! Како бих могао да се не вратим свима вама, који ми дадосте нови живот.
- Манојло, куме, чувај ми ову моју нову породицу, срце ми се стеже, не знам, шта ћу тамо да затекнем.
- Путуј, игумане, не мисли за манастир. Чувај папире од људи из Шумадије, који ће те увек отправити на прави пут.
- Чекај, чекај Марко! Узми ову моју шамију и гурни је у недра, да те чува успут.
- Волим те Стојано.
- И ја тебе волим.
- Не плачи, молим те.
- Не плачем, само лијем оне твоје сузе радоснице. С’Богом мили мој мужу.
- Не каже се збогом, него до скорог виђења.
- До виђења.
Стоји Стојана, на прозору. Априлско сунце сија, као сваког пролећа, а она тужна. Шипке на прозору јој заклањају лице, а она уздише. Ево крај априла, а од њега ни трага ни гласа. Плакала бих Боже, али се бојим да му моја туга не науди.
- Нећу да пла… Ох шта је ово. Нешто ми мрдну у стомаку!
- Шта је ћерко, опет га чекаш на прозору.
- Нане, нешто је мрднуло у стомаку!
- Ох, па промрдало је.
- Ово је ћерко моја и он тамо осетио. Када се двоје воле, колико год да су одвјени, да су далеко, осећају једно друго.
- Само нека је мушко. Много мушкијех глава изгибоше.
- Марко, Марко, промрдало је!
- Врни се……Врни се...
Душица Живић
ТУРСКА ПРАВОСЛАВНА СЛАВА
Ову причу посвећујем мом чукундеди, Михајлу - Мики, а свим његовим наследницима дајем је на поклон.
Говор и речи коришћене у Старој Србији, јужној Србији, Нишу и околини, прожет турцизмом
пашидах: цар и врховни вођа
паша: титула у војсци и цивилству, додаје се иза имена (Халил паша)
ага: титула нижа од паше, је војни и административни вођа
поглеђује: гледа
врмзају: мотају се, иду около
ваздан: цео дан
гомна: фекалије
де, де: ајде сад
белај: несрећа, зло
бабо, ћаћа: отац
падина: косина
велим: кажем
ушуњам: уђем ненајављено
скут: доњи део женске хаљине или сукње (овде мајчине)
дол: долина
сеиз: посилни
каури: немуслимани, неверници
церила: смејала
болан: да си ми жив и здрав
друм: пут
плот: ограда
честар: гај, шумица
јарам: двени део који се ставља на вратовима волова
сихтер: увреда, марш или губи се
пипни: додирни
врни се: врати се
упрпио: уплашио
узмувао: унервозио
сокак: улица
промољује: провирује
разгорочепио: навалио
петал: петао
зарипује: заскочује
еве ме: ево ме
дома: кући
меана: кафана
гањам: јурим
вилајет: покрајина
чума: болест
клепало: даска по којој се лупа када треба нека информација да се пренесе
зеваш: гледаш
стасало: порасло
мене: мени
заметните: подигните
узврпољио: размрдао
узјогуно: запео, о или за нешто
стра: страх
каза: рече
ене, ти: ено ти
тумбас: ниска дугачка просторија у којој се ноћу чува стока и живина
шушка: осушено стабло кукуруза
нањушио: намирисао, начуо
работа: посао
ич: ништа
не кукај: не плачи
копе. стог од осушене кукурузовине
разјарио:наљутио
скембају: ухвате
пременила: преобукла
нутка их: нуди их
танур: дрвени послужавник на коме се меси и послужује
лонче: земљана чаша
бегамо: бежимо
јутре: сутра
нане: мамо, мама
тате: тато, тата
одаја: просторија, соба
черга: вунени, ручно ткан ћилим
преобука: обучене друге ствари
натрашке: уназад
денула: отишла, сакрила
пратио га: послао га
чељад: деца
обрћемо: окрећемо
чича: стриц
истришче: задње рођено дете
умотао: увио
вутарка: ручно ткана сукња
дома: кући
лојтре: странице на волујским колима
шамија: велика марама
прдикана, бувара: затвор
ибрик: земљани суд за ракију
камџија: бич
кубура: мала пушка
севап: добро дело
тесртија: већа земљана посуда за воду
брмбља: прича несувисло
увати те: ухвати те
баја: бата
Да ли и сунце још сија над оним мојим брдима и доловима. Сија, сија и греје и душе и тела. Да ли је лепше када сребрни месец засија?
Сећам се.
Лежимо браћа и ја на доксату, мај топао, као да је средина лета, хоћу да заспим. Али, ми сребрни месец не да, баца своје сребрне сенке на наша лица. Гледам кроз трепавице које се склапају, одупирем се, нећу да спавам, хоћу да га гледам и пожелим да сам тамо, па да машем мојој браћи и сетрама.
Их, да имам крила, или да сам Икар, па да летим, летим….
Очи се склапају, борим се али не да сан.
Не знаш да ли је лепше ноћу или дању, када живот иде, иде, иде…. … Све док га судбина не усмери.
Ах, моја проклета судбина, докле ми одведе живот.
Жив сам а не осећам живот.
----------------------
Низ поље иду бабо
Сејменииииии
Семјенске песме бабо певају
А твога сина Марка терају
Проклети да су бабо
Сејмениииииии
Што твога сина Марка терају
----------------------Ох, данима слушам, ту каурску лепотињу, која ми овом песмом срце слама. Мисли моје опет са мном се боре.
Слушам песму и сећам се како су тамо, где је моје срце било весело, а сестре и мајке кроз плач певале ову песму, а ја нисам знао зашто. Сада знам, али шта ми вреди што знам. А сада и овде, како је тужно и како лепо пева ова каурка..
- Како лепо пева ова каурка, дође ми да…
- Знам Марик аго... Али се питам, зашто једоставно не наредиш да ти дође?
- Не, не, то никако, а и не могу.. Као што знаш за довођење одлучује Халил паша, ја просто имам друге мисли.
***
- Море Турци, склањајте се да прођем.
- Немој тако газда Мико.
- Шта бре, немој тако, још мало па оде ваша сила. Него Марик аго, шта си се замислио, како се ближи крај турске силе, а ти се мислиш на ком ћеш плоту кожу да оставиш.
- А, не газда Мико, он има голему, другу муку.
- Муку? Па то мора да ти је стварно голема мука, него сихтер бре Турци испред моје куће!
- Па, и ако ћемо, кућа ти није нека, није још ни завршена.
- Но, Марик аго, сав си убледео, па мука ти је стварно голема, када си тако блед?
- Надам се газда Мико, брзом крају који помињеш, али се надам да кожу нећу оставити на твом плоту.
- Ммм !! Хмм!! Много си ми ти промућуран Турчин!
***
Ох, мајко моја мајчице, што ме не осакати оном секиром као што си хтела, бар бих био Србин, па и сакат имао бих бољу судбину од ове несрећне, за Србе сам окорели турски јаничар а за Турке ћу увек остати српска потурица, а ти мајчице знаш, да ме отеше из твог загрљаја.
Мислим, мислим, мајко, а глава ми пуца, да ли ћу скончати од српског карабина и топа илити мајчице моја од турског гајтана или ове сабље коју носим.
***
- О, не греши душу, бре Мико, девојче пева од муке.
- Опет чујем мука, каква бре мука њу снашла?
- Знаш ти Мико добро, која је мука, него гледај да је удаш за оног Драгојла.
- Не, нећу за Драгојла, ако ме само силом натерате, боље да се одмах убијем оном Марик агином сабљом.
- Гле, гле, толике сабље, а ти баш решила Марик агином сабљом.
- Де, де, море, шта ли се ти то глупираш. А ти Ружо, да си одмах ућутала, још је рано, а када за то дође време, тада ћу да размишљам. Има да завршим ову лепотињу од куће, па ће моји унуци, параунуци, па се надам и чукунунуци да се диве и уживају.
- Бре, бре, Мико, лепотиња је девојка а кућа може да буде добра или лоша, или ако баш оћеш може да буде и лепа али никако лепотиња, а уз то, колко видим, ти планираш, да она траје сто година. Еј, човече освести се, сада је хиљаду осамсто седамдесет шеста година, а за сто година ко зна шта ће бити од ње.
- Биће, биће, само ми нећемо бити, да то видимо...
- Баш се заносиш бре Мико, Михајло, бре!! Колико дуго је зидаш!
- Па зар си заборавила, да са овим воловима, путујем недељама до планине, па још месецима да исечем шуму, направим ове кованице, утоварим и опет назад. Него хвала Богу што ми подари ове волове, без њих не би било куће.
- Истина, хвала Богу, без Њега ништа, а и хвала нашој грбачи.
- Него погледај мало около, што се збива, немој само…
- Ћути море, све ти нешто знаш.
- Добро, ћу да ућутим, али да се на крају ти не ућутиш.
- Море, шта ти то нешто причаш?
- Видиш ли ти Мико, или си слеп код очију, да се ови Турци стално врмзају око наше куће.
- Па?
- Па, ми ти имамо ову нашу лепотињу Стојану, па се бојим, да само не дођу једне ноћи и одведу је, добро знаш да је њихово, још увек закон.
- Ућути, када ти кажем, док је мене и мог јатагана то се неће десити, али знам ја, што се они овде ваздан врмзају.
- О, море Мико, како црна да ућутим, знаш ономад шта се десило Периној Љубици.
- Е, па сами су криви што су обелоданили да удају Љубицу, а Халил паша, мајку му његову, још увек држи да је Турска сила и да прву свадбену ноћ, девојка мора да проведе са њим.
- Мене не брине Халил паша, него онај стално замишљени Марик ага. Тај нешто смера.
- Ћут жено луда, не плаши девојку.
- За њу се и бринем, јер видим, а што мајчино око види и срце осети, то је то.
- Де, де, причај сада, шта си то видела?
- Ма она, га, као мрзи, тог проклетог Турчина, али га испод крајичка ока поглеђује.
- Шта причаш луда, да би луда жено, знаш ли шта причаш!
- Чекај, куда јуриш, Мико стани, не прави још већег белаја.
***
Ипак су лепа ова наша поља, ливаде, брда и планине. Ово наше село то и заслужује. Зато се и тако зове. Морам да питам ћаћу зашто се тако зове. Брда и планине обасјани зеленилом и сунчевим зрацима, који се треперећи пробијају кроз крошње дрвећа.
Потоцима у којима плива риба. Вода у реци, плавозелена са надвијеним врбама, које као да су стално жедне, па не могу да се напију довољно те воде.
Како ми овај поветарац милује лице.
Гледам, гледам и не могу да се надивим лепоте и надишем овог чистог ваздуха који ми пуни плућа, од кога вероватно растем.
Још мало па ћу моћи и сам да орем, ова наша поља, јер откад нам Турци украдоше моју браћу, ћаћа се прилично мичи. Морам ја уместо мајке да му помажем.
Хвата ме сан, од ове ливаде на којој лежим, меке као вуна, но не смем да заспим, изгубићу јагњад, па неће бити ни за нас ни за проклете Турке, који узимају све као данак, па чак и децу.
Док јагањци пасу, уживам.
- Да ли сам ја то заспао, где ли су ми јагањци, чујем… Нисам заспао, чујем дозивање моје мајке.
- О чему ти то Марик аго?
- Слушај, само.
***
- Бежи сине, под сламу, ено их иду низ падину, гром их попалио, сакриј се као и увек. Брже синееее, бржеее, остави јагњад.
- Трчим успут и чујем је како лелече и куне себе.
- Ох, јадна ја, требаше да га оженим, иако је тако млад, они ожењене не одводе, али касно за то сазнадох. Или сам требала да му урежем онај крст на челу, да му сломим или исечем прсте на десној руци, као што су радили други родитељи, а ја као велим, нисам то радила ни оним старијим синовима, а као и велим, толико дуго нису одводили децу, па неће више, мука их појела.
- Ја се трчећи ушуњам иза куће, трк на таван под сламу, а тамо ме неко само шчепа за рамена и баци одозго на земљу. Мајка кука..
- Kуга их побила, нисам видела кад су се попели горе!
- Ја скочим, ухватим јој се за скут, али ме истргоше и одведоше. Оста моја мила мајка да чупа косу, лије сузе и проклиње Турке..
- Сине мој мили, немој сине никада да заборавиш мајку, оца, браћу и сестре. Сине мој мили, немој да заборавиш да си Србин и буди и тамо само Србин, али чувај главу. Надам се сине да си стварно запамтио твоју браћу, коју, ето, пре толико времена одведоше, па ако их нађеш и сретнеш, и ако су живи, кажи им да је мајка жива и жална за њих.
- Запамти ме сине, запамти мајку, па немој сине, да као многи, који су одведени па враћени као проклети јаничари, и своје родитеље побише на кућном прагу. Не знам сине, да ли су заборавили мајке и очеве или су их проклетници Турци натерали да их тако крвнички поубијају.
- Не заборави сине ова босанска брда и долове. Не заборави сине наше јуначке српске песме, које си много волео да ти рецитујем и певам. Надам се сине да је ово крај и да више ниједна мајка неће молити Бога да јој врати дете. Не заборави синеееееееееее, црна мајка.
- Окренем се а она паде, паде на црну земљу, ударајући се у главу… Па ти ја сада не знам да ли је цркла оног тренутка, од толике туге, или само паде. Само да ми је, да је стегнем још једном у загрљај и кажем јој да нисам ништа заборавио. Нисам заборавио, а и главу сам сачувао, али ову тугу из груди и душе никако не могу да избацим и заборавим. Да ми је да још једном пођем оним нашим доловима, а она ми трчи у загрљај, е, онда бих помислио да сам се имао зашта и родити.
- Тако то беше, мој сеизу.
- Јој, Марик аго, бојим се да нас неко не чује, што ћеш ти да омиришеш онај свилени гајтан, него што ће га и мени дати да проверим је ли стварно свилен.
- Па знаш, са овом муком коју носим у души и грудима, боље и да ме пријавиш.
- Ама не, то никако, аго, него, ајмо, да ћутимо још мало, видиш да се ово завршава.
- Шта ово?
- Па, Марик аго, видиш ли како се ови каури понашају, осетили неку моћ, и мислим да ће нам они дати гајтан врло брзо, само што нече бити то свилен него пртен, а он не само што затеже него оном конопљом и сече грло.
- Море, како је теби то свеједно, па и ти си ове горе лист.
- Јесам, али нити памтим мајку ни баба, све што имам, то је ово пусто турско.
- Па, пошто си тако лепо рекао, знаш због овог, пусто турско, Срби ће те сигурно, а кажеш и да је крај, изљубити на том крају, и рећи драго дете, хвала ти што поби ове наше, па они сигурно нису ваљали ни сами себи, а камоли Турцима.
- О чему ти то причаш, знаш да то нисмо радили, одавно би нам се глава ваљала по прљавом друму или се церила са неког колца.
***
Ох, мајко моја, што ме не уби, него ме даде овим убицама, шта сада мајчице да радим. Ближи се крај, а ја не знам коме крају да се повинујем. Ако ме врате у Турску, и ако успут не погинем, како ли ће моја душа живети.
Или можда да ризикујем, побегнем и потражим те, и још једном видим твоје сузе радоснице, о, мајко, мајко моја, дођи ми на сан, кажи ми како да поступим и шта да радим.
Али у оба случаја ми се црно пише.
Не видим излаз, илити, да сам себи прекратим муке....
Али, чим се сетим шта носим у грудима, јако, јако желим да живим.
***
- Марик аго, ала си се, болан опет, тако дубоко замислио.
- Ево ти моје сабље па ме одмах уби, ако мислиш да ћу те издати.
- Но и ја се нешто мислим, али не смем да изустим.
- Ајде пуцај, па да видимо ту мисао.
- Знаш, Марик аго, ја, овај, када те слушам…
- Тише бре, то што хоћеш да кажеш, а што ја мислим да је, мора да се шапуће.
- Али ми смо на друму сами, осим овај плот.
- И плот има уши.
- Ма какве болан уши.
- Ајмо овамо у овај честар.
- Овде!!
- Да, овде, хоћу нешто да ти испричам.
- Па, исприча ми ваљда све, шта још имаш?
- Није то ово, што сам ти досад причао, ово је слатка мука која ће ме сигурно убити.
***
- Опет ви овде?
- Ту смо, не идемо никуд, газда Мико. Него ако ти треба помоћ око изградње куће, па да помогнемо.
- Људи, божји, па ово се сигурно спрема смак света, када ми ви Турци нудите помоћ.
- Па, газда Мико, Марик ага може да нареди и целу кућу да ти направимо.
- Види, види, откад ви Турци то радите, колико јуче сте нам те исте куће палили.
- Немој тако газда Мико, само ономе који није био добар каурин.
- Каурин кажеш, па добро, зашто ви нас називате каурима?
- Па зато што нисте Турци и муслимани као ми, а још сте и неверници.
- Ма, ајде бре, ми неверници, па ми сачувасмо нашу Славу под вашим јармом, али да нисмо муслимани, то нисмо и никада нећемо бити. Ево, колико сутра ћу, ако Бог даде и да прославим поново Светог Николу.
- Па како бре газда Мико нећете бити, када сте већ мусл….
- Чуј ти њега, сихтер бре, не изговарај то муслимани.
- Па пола оне Босне је постало муслиманско.
***
- Ама шта му би?
- Марик аго, шта ти би, што паде, нико те не пипну. Немој да падаш, па да ја имам муке од оног вашег Халил паше.
- Ала си се, сада упрпио, газда Мико, а малопре сихтер бре Турци. Доста је било, није ми ништа, само сам се саплео.
- Али Марик аго, не само да си пао него си нешто у лицу поцрнио.
- Доста, рекао сам, доста, ајмо сада.
- У здравље газда Мико.
- Хм, ма овде нису чиста посла, али открићу ја то, не звао се Мика!
***
- Микоооо, Мико, кудеее си, бре, брже дома. Где ли се дену тај човек, ваздан се негде мува, а овамо кућу завршава. Е мој човеку, кућа се не завршава тако, јурећи по сокацима и јурећи Турке.
- Толико се плашим да не омирише неки турски јатаган сад при крају. Уместо да се ућути, главу да не промољује из куће, а он се разгорочепио, Боже ми опрости, кочопери се ко овај наш петал, који си не зна за никакву муку, осим да зарипује кокошке.
- Шта се море Ружо дереш, еве ме!
- Дерем се и нешто мислим. Ма човече божји, чим те нема пола дана у кући, одмах помислим, увати те онај подмукли Марик ага.
- А што би ме он уватио?
- Ама, када кажем уватио, не мислим да те уватио за руку и води те у меану, него мислим се и гледам по сокацима није ли ти глава искежена на неком колцу. Знаш ли црни мој човеку, како су брзи када треба да секу главу.
- Шта ли ова моја Ружа брмбља?
- Сети се, црни муже, како оно хиљаду осамсто девете, или се не могу да сетим, када то беше, када онолике силне главе посекоше па их и сазидаше, проклети да су.
- Е, па, питаш ме зашто толико гањам ове проклетиње од Турака? Зато! Па нека и оде ова моја луда глава, како кажеш често, која никако није вреднија од нашег Свеца, и треба да буде Светац, Стевана Синђелића и свих оних деветсто и више душа које испадоше, из оних сазиданих глава. Знаш ли жено моја, кад год прођем поред оне Ћеле –Куле, ко је прозва тако, клекнем и молим се Богу и остављам аманет у мислима, мојим наследницима, да никако не прођу поред тог Светог места а да се не прекрсте и помоле за све те јадне душе, а Хуршид пашу кунем, све му се затрло, дабогда. А и затрло му се.
- Кажу, паметни људи, да је и свет сазнао за ту нашу црну Ћеле-Кулу.
- Како море, када ми Срби не смемо да главу промолимо из ових наших вилајета, нити можемо и да оћемо, далеко је тај други свет.
- Ма, прича народ, ту кроз наш крај прошао неки француз, неки Ла Фонтен, Ла Фортен ли, не знам како му је име, који иде светом и путопише све што му наиђе тако интересантно.
- Црни он, како ли иде светом када су волови тако спори.
- Па, жено, данас се већ увелико иде коњима и на далеко.
- Ма бре Мико, па и на коњу, да простиш, дупе утрне за један сат јахања, а камоли да одјаше толики свет.
- Шта си бре навалила, чекај да ти кажем шта је човек рекао и написао. Као, видео са пута да се нека кула бели на сунцу, па као помислио да се одмори у њеном хладу. Како је пришао близу, страхота, у кули зазидане главе, опране од кише и ветра. Клекнувши се помолио, а онда му Турци из његове пратње објаснили, како је настала.
- Па откуд да га Турци прате, да га нису спроводили у Цариград, као заробљеника.
- Ма, то не знам зашто су га Турци пратили, али сам чуо шта је тада рекао.
- Шта?
- Нека Срби сачувaју овај споменик, ОН, ће научити њихову децу, шта вреди независност једног народа, показујући им какву су цену платили њихови очеви. Море, сада видиш да ми се може, време им истекло, брзо ће Турци подвити реп и бежати главом без обзира, али ми смо побожни, иако нас називају неверницима, каурима, па нећемо да сечемо и зидамо куле од њихових глава.
- Само нека оду, далеко им лепа кућа.
- Далеко им лепа кућа!
- Чума их појела!!
***
- Него, не рече ми, што ме тражиш, тако хитно?
- Па твој брат, бата Гаврило удара у оно клепало, сигурно се свиње опет изгубиле.
- Па јесу ли се ствано изгубиле, или је то нешто… Где зеваш около?
- Ма гледам, да није негде опет у близини онај мрзовољни Марик ага, изникне када му се не надаш.
- Од Марик аге се не плаши, ценим ја добро њега, али оног његовог посилног, који му је увек за петама и који му чува леђа, од њега бежи ко мува без главе и не гледај га у очи када га сретнеш.
- Ма, где смем да им гледам у очи, ја нисам као ти, не смем, па макар јавили да ће сутра Турци да побегну.
- Него, рекао ти бата Гаврило, да се опет видите вечерас, тамо где се састајете.
- Што шапућеш?
- Па шапућем, знаш зашто, али ме страх, то што се састајете. Турци су лукави, ће да схвате, да се свиње не губе сваки дан.
- Много си ми паметна, него брзо у кућу и чувај децу.
- Па нису више деца, и овај најмањи Петар већ седам година има, а Ђорђе га већ учи како да се ослободе од Турака. Где да се нађем јадна ја, секирам се и за њих, виде од тебе па изигравају војску.
- За њих не брини, него брини за Стојану.
- Па, сво ти време причам, да се за њу највише и бринем. Стасало девојче за удају, Турци се врзмају.
- Слушај ме добро, немој да ти падне на памет да је удајемо, знаш шта следи, чим објавимо удају.. Неће она да застари, брзо ће ови Турци, да оду као што су и дошли.
- Можда су брзо дошли, то не знам, али знам да су ту скоро петсто година. Причао мене мој деда Станојло, а њему причао његов деда Видојко.
- Па да ти није и баба Станојла нешто причала?
- Причала и молила да се никако не преварим и удам за Турчина, па макар ме и отели.
- Па, јел’ те отеше?
- Море, не прави се блесав, када су то Турци отимали девојке? Нареде и готово, него отимали мушку децу, а мајке у црно завијали. Него како то мислиш за Стојану, шта причаш бре Мико, кој ће да је узме као стару девојку. Ко ће да је узме, а.!
- Ко ће да је узме! Па жено божја, оћеш да иде код Халил паше, а? То ли хоћеш!
- Ох, муко моја то никако, чини ми се да би се пре убила, када би она морала да оде оном гадном Халил паши, црна га земља појела. Доста је народа оробио и намучио, девојке раздевојчио… Црко дабогда!
- Ајд у кућу, одмах, је си ли чула и главе да не промолите напоље. Јеси ли разумела!
- Добро, добро.
- Иди спремај Славу.
- Кад рече Слава, ајде ја, што се нашло и имам, спремила сам, него чекам да ти одеш на Мораву и донесеш неку рибу, нека се нађе.
- Добро, ајд сад у кућу.
Улазећи у кућу Ружа се окрену и скамени се од страха, вичући а речи не излазе из грла. Мико иза тебе, Мико, иза тебе!!
***
- Газда Мико, оћеш ли да ти онај мој саиз упеца неку рибу, ионако мора на мраморско брдо да обиђе оне наше војнике горе и донесе ми нешто.
- Одакле се бре, Марик аго, створи, и то без оног твог сеиза, а како и знаш да треба да идем на Мораву по рибу? Мувате се бре као мачке, па се не чујете када ходате, лепо каже моја Ружа да сте лукави. Саиз, кажеш, па он ти је вернији него неки пас сеиз, како то да си сад без њега?
- Имам само један услов, да ме позовеш на Славу.
- Пттт, пттт, птт, Боже ми опрости, па када је то било, да ми позивамо Турке на Славу, осим када онако осионо не упаднете и проверавате шта ми то причамо на Славама.
- Знамо ми газда Мико, зашто славите те Славе, знамо и шта причате на тим Славама.
- Па, када си тако паметан, шта ми то причамо?
Па како да протерате Турке, зато сте и почели да славите те Славе, јер не постоји други начин да се састајете, а да ми то не видимо.
- Знам, све то знам, али знам и да вам је врло близу крај.
- Знам да знаш, зато сам и дошао да те упозорим, да треба да сачуваш ту твоју главу, сада на том крају, јер ти се спремају.
- Ма ко, ко ми се спрема?
- Испричаше ми како су те видели на мраморском брду.
- Па, шта ако су ме видели. Ја тамо имам њиве и своје њиве обилазим, а и могу да ти кажем, једино те њиве не можете да заметнете на леђа и носите у Турску, као и оно све друго, што попљачкасте. Него Марик аго, ја теби да кажем, и то све што попљачкасте нећете имати кад да однесете, јер ћете ускоро да бежите ко зечеви пред мог Чапу, па се мислим да ли ћете да имате време да га бар закопате, па да наши наследници то поврате, па макер и случајно. Бог ништа не опрашта, све види.
- Знам, знам, знам све, газда Мико, оћу да ти помогнем да не гинеш узалуд, сада на крају.
- Види ти њега, нешто си наумио, шта ми ти то предлажеш?
- Мало се примири, и те пушке који си добио да поделиш мештанима, подели што пре. Ја ћу да се правим да не видим, што важи и за моје људе. И обавезно ме позови на Славу, имам још нешто да ти испричам.
- Ма то никако неће моћи, пре ћу сам себи да пресудим, него да те позовем на Славу, или ће ми моје комшије да пресуде за такав издајнички чин!
- Издајнички чин!!! А шта мислиш шта је ово што ти ја казах. Да ли је то издајнички чин? А тек оно што сам намеравао да ти кажем, па то је мој брајко, велика издаја, за коју је онај свилени гајтан привилегија. Што се врпољиш газда Мико?
- Гледам, шта ли си ми спремио и то такорећи, на прагу моје куће, и где су се сакрили они твоји јаничари.
- Дајем ти моју српску реч, да сам сам.
- Јел, ма немој. Шта бре рече, овај Турчин? О мој Боже!
- Ја рекох а ти размисли. Ако ме не позовеш, ја ћу ти банути на Славу, са свим мојим јаничарима, гледај да не буду ту они који с’тобом припомажу овај наш крај.
- Марик аго, еј, стани!
***
Виде ли ти то Боже, е, сад мили Боже помагај. Они или ми. Кажи ми Боже шта да чиним, да спасем своју децу, док за своју главу не марим.
Седим овде на прагу и мислим се нисам ли се, мало више узјогунио са овим Турцима.
Замисли да нешто пође наопако, па војска не уради како се спремају, а Турци дознају за маневре наше војске, пресретну их и побију ту нашу младеж, онда смо Боже моја деца и деца моје браће по крви и браће по Српству на реду.
Боже мој, немој да то дозволиш. Смилуј се Боже и на нас. Смилуј се Боже, доста је било, петсто година смо Боже под њиховим јармом. Много је и пет, а петсто година само туга и јад.
***
- Мико, Мико, шта тражи онај проклети Турчин, кажем ти ја изникну, а да не видиш како ничу, земља их појела, сигурно је и чуо.
- Ма, као и увек. Него одох ја до баја Гавре.
- Чувај се, много нам требаш, шта да радимо без тебе са овим Турцима.
***
- Добро бре, баја Гавро, па јесам ли ти рекао, иако си старији, морам да те учим. Па што сам не дође да ме зовеш, него преко жене. Знаш ли ти како су плашљиве.. Ко зечеви. Онај Турчин само ће да јој принесе каму уз гушу, ем ће од стра да напуни гаће, ем ће од тог истог страха да каже и што јесте и што није.
- Па када те нигде нема. Долазио онај Манојло, па пита шта је са пушкама. Ајде вечерас да их поделимо?
- Пушке сам поделио, али мени он, пре неки дан рече да чекамо када треба да пресретамо ове Турке одозго од Мрамора.
- А мени, где је моја пушка?
- Ене ти је, испод тумбаса у шушке, баш сам мислио да ти кажем. Мало се плашим, овај Марик ага ме не испушта из вида. Мора да је нањушио ову нашу работу.
- Нањушио или зна засигурно?
- Ја не знам бајо засигурно, али ћу убрзо да сазнам.
- А дотле!
- По директиви.
- Баш се за ту директиву и бринем. Да не буде исход као она Милојева и Смрдакова буна. Те хиљаду осамсто четрдесет прве, то је лепо замишљено да се ослободи нишки, лесковачки и врањански одоздо, а пиротски крај одозго, те да се тим проклетињама одсече помоћ из Софије и са југа, али опет нас лукавством, средише, као на Чегру, као бајаги, напуштају битку, а они иду по појачање.
- Сада је нешто друго, тада је била неспремност наше војске у односу на њихову, и исход беше такав какав беше.. Неуспех.
- Како бре брате нешто друго, па исто се прича и сада. Једни да дођу са севера, једни са југа, а једни са запада, да им се пресече пут.
- Прича се прича, али сада је кнез Милан решио да ослободи ове наше крајеве и тако ће и да буде. Уз Божју помоћ, надам се да ћемо сада да успемо а да не изгинемо као на Чегру.
- И ја се надам.
- Рекох ти, него вечерас се сатајемо под онај Перин тумбас и да кажемо људима шта треба да радимо, поручује ти Манојло.
- Ич ми се не свиђа, како се мувамо под онај ниски тумбас, намиришу ли нас, а не треба им много, само ко се како помоли, тако му оде глава.
- Де, де не кукај, ниси женско, нема нам друге бре бато.
***
- А, ево Манојла. Где ћемо вечерас.
- Па, као што рече, овде под Перин тумбас, ту је најсигурније, знају да су ту само свиње и овце, па као велим неће нас ту тражити, само морамо бити у мраку.
- Један мора да се сакрије у копе од шушке и чува стражу.
- Ајд ти Перо у шушке.
- Где у шушке?
- Па, прва ова копе уз тумбас и чим приметиш неку сенку, гурај шушку кроз ову рупу у тумбасу, макар то била и сенка гране под ветром.
***
- Е, сад ме слушајте. Јесте ли добили сви пушке? Климните главом или шапућите као ја.
- Јесмо.
- Добро, ево плана. Стално морате да пушкарате по овим Турцима, колко да правите галаму да их скренете, да не обрате пажњу на гомилање наше војске око града, јер су успут и моравска и ибарска и дунавска дивизија истерале Турке око Алексинца, тако да се моравска налази на обалама реке Топлице, ибарска је ту близу вас, запосела Суповац и сечанички положај, а дунавска дивизија се раширила ослобађајући успут села на Грбавче, од Грамаде до села Сићева, да би на даље ослободила Белу Паланку и Пирот, тако да пресече довод турске војске из Софије као помоћ.
- Шта сам ти рекао, а Мико!
- Ћути бата Гавро.
- Шта си рекао?
- Па то Манојло, то што си сада рекао народ већ прича.
- Нека, нека прича, то је и један вид збуњивања ових охолих Турака. Море да им видим сада ту охолост, када смо морали да се склањамо у јарке поред пута када их сретнемо илити када смо морали одмах да устајемо када се они појаве. Добро, и то ће се ускоро да заврши. Него, ваш је задатак да мотрите на Турке, када се повлаче са Мрамора, сигурно ће да пресеку распоне на мосту преко Мораве.. Ако се то деси, одмах да ступите поправљању моста да може наша војска брже боље да их гања према Нишу, не знајући да ће бити опкољени са свих страна.
- Дај Боже и помогни Боже.
- Шушка, кој ли је то!
- Укрутите се и ни шушањ!
Пера кроз рупу, шапуће сав црвен од страха, и у мраку му се види. Мика полако са прстом на устима, да мирују, ишуња се испод тумбаса.
- Иде Марик ага!
***
- Де, де, газда Мико, изиђи дер, да те видим сад.
- Шта је сад, Марик аго, опет си се разјарио са тим твојим јаничарима, да чујем.
- Не дери се газда Мико, пробудићеш и кауре и Турке. Него, излазите сви из те рупе!
- Рекох ли ја да ће нам како коју главу промолимо, тако да одлети.
- Ћути бата Гавро, осврни се мало около и погледај.
- Не смем да гледам, о моја мила децо и жено, збогом.
- Ма, доста бре бато. Отвори очи, нема јаничара, сам је овај проклетник Марик ага.
- Још горе, знамо шта нас чека.
***
- А ти си тај Манојло, тихо проговори Марик ага. Што ћутиш, буди сада храбар, имаш и рашта Ама, чули ти мене!
- Ја сам. Једва проговори Манојло.
- Сада, знам да си ти, колко до јуче, само сам чуо за тебе.
Манојло претрне, па зар сада при самом крају да изгуби главу, али ако се мора и ако је то судбина, још чувенији и бољи људи су је изубили, и нека је.
Стоје људи поређани на зид тубмуса, спуштених глава, ћутећи. Ћути и Марик ага и шета испред њих, мотрећи свакога. Ћути, ћути Марик ага а ћуте и Срби. Срби се окрећу и очима договарају како да скембају овог Марик агу, само нису сигурни да иза дрвећа и кућа нису спремни јаничари.
Уздишу Срби, кад, гле. Одједном бум. Да не верујеш. Марик ага плаче као мало дете и љуби једног за другим, старијима говорећи оче а млађима браћо моја.
- Ево и ово дочеках, само не знам како ли ће се ово да се заврши. Сада зависи од вас.
Окрећу се људи, и даље, не верујући, тражећи замку и на коју страну да покушају да бегају, кад Марик ага загрли газда Мику. - Помагај оче, и ја сам ваш, ја сам Србин, који уз мајчину молитву и драгог Бога сачувах ево главу на раменима.
Мика им показа, главом, да ућуте, онда он рече.
- Па ти ниси Марик ага?
- Јесам, проклет да сам. Отеше ме једног дана, као све друге од десет хиљада деце, и направише од мене јаничара. Не само мене, него отеше и моја два старија брата, за једног сам чуо да су га убили његови јаничари, када су убијали српске очеве на њиховим праговима а он почео да бежи, не желећи да то уради, а и не могавши да то гледа. И сада ме моји мили очеви и браћо саслушајте како се то све збило.
Прича Марик, а људи уздишу и слушају са тугом.
- А сада је дошао мој тренутак, да им вратим за све проведене муке у проклетој Турској. За сва она омаловажавања, за све батине, када нисам умео да добро разумем турски језик, како споменем неку српску уместо турске речи, тако је летела камџија. Како сам увек гладан, гладан мајкиних јела, гладан мајчине миле душе, тужан а нисам смео бити тужан. Био изребрен од батина, кад год су ме чули да певам српске народне песме, јер ми моја мила мајка рече, певај сине да не заборавиш да си Србин, а како одрастах сазнадох зашто не смем ни да певам, ни да рецитујем... Био сам све, само не срећан..
- Па шта сада желиш да преузмеш синко?
Скочи Марик ага и ухвати Манојла у чврст загрљај.
- Ово ти је за оно синко. А све остало ћемо по реду. Све што знам а и што сам чуо биће ваше. А, као мој залог, да би сте ми поверовали, ево шта сам чуо сопственим ушима, а ви проверите. Халил паша послао писмо за помоћ у пет правца, великом везиру, румелијском команданту, вилајетској власти, порти и министру војном у коме између осталог пише "Тражим одмах помоћ у војсци, јер ако не добијемо довољно војске, овде нам се црно пише, наше стање је тешко, рђаво." Српска војска је ухватила једно од тих писама, Халил паша за то сазнао, и наредио командантима да то никако војска а поготову јаничари, не смеју да сазнају. А, сада вас молим, само да ме сачувате, јер их се тек сада бојим, јер сам сада издајник, што они, још, надам се, не знају. Радићу вама у корист до тренутка када ми се укаже прилика да уз вашу помоћ побегнем.
- Ето газда Мико, то је била она моја голема мука.
Марик ага је за тренутак ућутао и дубоко се замислио. Гледао је час у људе око њега, час у своје ноге испред себе. Дубока тишина. Чује само своје било које тако јако куца. Почиње да му бива мука, мука која произилази из стомака, која не зна где да изађе, и како да се снађе. Тек сада види безизлазност ситуације. Мислио је, да кад је све рекао што му је на души, да ће му бити лакше.
- Знаш како ћемо. Рече Манојло. - Када се борбе расплину око града и када Турци почну да бегају, бегај и ти.
- Лако је рећи бегај, али како и где.
- К’нама. Рече газда Мика.
- О свему томе, уз твоју и Божју помоћ, сачуваћеш ти ту твоју лепу главу. Бог је тако хтео, ваљда те зато и сачувао.
***
Иде газда Мика сокаком, према својој кући, па се просто љути на обасјани месец услед зиме, све се окрећући да у овом мраку не заврши. Много се Турци нешто узмували, да ли од страха што и њихове главе дођоше на ред или су сазнали шта ми овде спремамо.
Ушуња се у кућу а Ружа га чека иза врата, сва уплакана.
- Шта је Ружо, сто пута сам ти рекао да ме не чекаш. Ма да ли ти то плачеш, да ли су деца добро? Да ли спавају?
- Плачем од страха, што те нема. Деца су добро, али ако овако наставиш, не знам да ли ће да буду добро, не знам да ли то радиш на добробит деце.
- Ће да буде све добро, не секирај се Ружо.
Легоше у постељу, али му сан никако не долази. С’једне стране, мисли се роје, како да спасе ону напаћену душу од Марик аге, а с’друге стране дубоко се замислећи одговара Ружи.
- Па ово радим за нашу децу и децу сваког Србина, да више никада не стрепе, трчкајући ливадама, чувајући јагањце и остале животиње, да се не осврћу да ли ће Турци однегде да изникну.
Таман га ухватио први сан, кад чу лупњаву на вратима. Ух, проклети били, да ли нас прозреше у нашим настојањима, да ли нас пратише на нашим скривеним састанцима, или нас издаде онај Марик ага, коме сви поверовасмо. Опаса сабљу, искочи кроз прозор, уверивши се да никога нема испод, са страхом обилазећи кућу, дође до врата и опсова. Испред врата беше врбова корпа а у корпи риба.
Окрете се, погледа около и у мраку преко плота виде неку сенку. Зграби корпу, утрча унутра, буљећи кроз прозор.
Леже и са страхом заспа.
***
- Срећна Слава газда Мико, Срећна Слава комшијо.
Улазе гости један за другим. Ружа се пременила у народну ношњу, са децом послужује госте, нутка их да једу, и некако весела у срцу, мислећи, па Слава је.
- Хвала Вам мили гости, нека нам Слава, предобри Свети Никола, донесе срећу свима нама, па у здравље да дочекамо и ваше Славе.
- Даће Бог, сви у глас!
- А, сад, ајде Мико, по ред.
- Оћу оћу, одмах.. И изађе из собе.
Стави колач на танур а поред славског колача, сипа на танур кашику соли и стави земљани бокал пун са врућом ракијом.
- О, гости моји, добар дан, дошао Свети Никола и донео колач.
Гости устадоше .
- Добар дан Мико, срећна ти Слава, дабогда је славио до века.
Мика подиже танур са колачем, сољу и ракијом према палфону три пута, да Бог да срећу у овој години најмање три пута, а за више се благодари..
- А сада ћемо, моји мили гости, да певамо Славу, али тихо као што морамо.
Заори се песма.
Кој напија Божје Славе
Помогле му Божје Славе
- Тише гости моји, да певамо тихо, да се не довуку ови проклети Турци.
- Е, моја Ружо још само мало па ћемо на сав глас, тако гласно да нас чује чак и наш благи Светац, Свети Никола. Онда ћемо како нас је учио наш драги отац Лаза да попијемо прво лонче, за брзу слободу ове напаћене Србије. Све до дна како се мора. А сада молим..
Ко напија Божје Славе
Помогли му и Божји Свеци.
- Е, ову друго, ћемо да пијемо за здравље наше деце и нас, како Бог каже.
Кој напија Божје Славе
Помогла му Мајка Божја
- Ову трећу пијемо, за здравље нашег кнеза Милана, Бог му дао здравље, да нас ускоро ослободи, као што је наумио.
- Бог му дао здравља! Сви у тихи глас, али опет до дна, остаде празно лонче.
- Само се надамо Мико, да ћемо још неко лонче, па Слава је.
- Него, немојте много да пијете ту грејану ракију, да када наиђу Турци, да можемо да бегамо.
- Е, па доста смо бегали. Желим Ти брате Мико, срећну Славу и да је догодине славимо у миру, желим да нема више ропства. Да се деца рађају, да се деца удомљују, да стварају своју децу, не окрећући се ни на коју страну.
- А ракија ти добра, баш како нас је наш предобри отац Лаза научио, Бог да му душу прости, права меденица.
- Хвала ти бата Гавро, хвала на честитању, па ћемо јутре и код тебе на честитање.
***
- Нане, тате, види које дошао!
Виче Стојана сва озарена, а на вратима Марик ага и његов сеиз. Сви претрнуше, дошли Турци, окрећу се како и где да бегају, гледајући оног сеиза, да ли се хвата за сабљу.
- Срећна Слава, газда Мико! Дабогда да је славиш увек у весељу.
- У весељу, које нам ви Турци нудуте? Ја те Марик аго, нисам позвао на Славу, и нећу никада, али кад си ушао да чујемо, који нам зулум сада спремаш?
Марик ага изненађен хладним пријемом газда Мике, али турски достојанствено рече.
- Нема никаквог зулума, од сада па надаље, моћи ћете да славите ваше Славе само у доброти и добром здрављу.
- О, како бре то, истину ли ти то говориш?
- Истину говорим, газда Мико, то је потекло од Халил паше.
- Па, стварно се на време сетио, хвала му велико, мало ће да се помучи да ми догодине дође на Славу чак из Анадолије. Него се послужите, па ајд у здравље, Слава је, па не могу да будем недобар, према никоме па ни према вама.
Изађе Марик ага а за њим и његов сеиз. Газда Мика стоји на вратима и гледа за њима, чекујући неки знак од Марик аге, да ли да га и даље тако зовем али се овај и не окрену, оде жустрим кораком.
***
Манојло кријући се иза куће, куцну у прозор, и када му се вата отворише, скоро да улете унутра.
- Јел’ те јуре Манојло? Упита газда Мика.
- Јуре ме, али не Турци. Наши.
- Шта то би? Како наши?
- Почело је.
- Почело је одавно, него где су тренутно?
- Оно што сте урадили, гањајући Турке около, успело је.
- Мора да успе када смо се драли као да смо цела дивизија.
- Ту је, наша доброта а њихова мука, мислили су да сте ставрно моравска дивизија, јер и они имају доушнике и знају за кретање наше војске.
- А оно што исприча Марик ага, истина је?
- Истина је.
- Но, слушај ово, ибарска дивизија је пресекла везу између Ниша и Лесковца, а други део те дивизије се сада бори око Пирота и Беле Паланке, да тај главни турски пут за појачање из Софије прекине. Јован Бели Марковић већ је у Сићеву а са севера надолази Милојко Лешјанин са својом војском.
- Ми морамо брзо у Мрамор, Турци разковали мост и беже главом без обзира према граду. Две батерије моравске дивизије, чекају да пређу мост.
- Не брини Манојло, знаш да чекамо твој знак, спремни смо, а хвала Богу те нисмо далеко.
***
- Брже то тамо, иначе нам побегоше Турци!
- Види, види, како беже. Драга моја браћо то је растројство, ма да ли то поједини падају у Мораву? Па неће да поживе, ова ледена Морава ће да их однесе и прогута. Они који преживе, ухватите, да им судимо, а можда ће нам требати и за, никад се не зна, за неку размену! Викну командант.
- Одлично, браво браћо, још мало па ћемо да славимо!
- Јуриш, за мном браћо, викну командант.. Стићи ћемо их ми!
- Ви десно крило, идите преко Чокота и Међурова и терајте их према Бубањ брду, а ви остали за мном, преко овог засеока право за њима.
***
- Упомоћ, упомоћ!!!
- Људи у води. Подавиће се. Помагајте браћо!
- Ма наши ли су то? Викају српски, а не турски, сигурно су наши!
- Има и проклетих Турака.
Командант се окрену и викну.
- Манојло, вади их из воде, утопљенике које није прогутала Морава, одмах сахрањуј а преживеле осуши па за мном према граду.
- Мари..… Ти ли си то, убио те Бог?
- Пст! Држи он прст на уста и показује на Манојла.
- Газда Мико.. Шапуће му Манојло на уво, он није више Марик ага, него Марко, то му је и крштено име. Одмах га води у неку шталу, да се осуши, пази да успут, нема неки сакривени Турчин. И добро га чувај!
- Не брини Манојло.
- Какво је наређење за даље?
- Чим га сместиш, са својима за мном, успут тражите сакривене Турке. Не убијајте их него их заробљавајте. Видећемо шта кажу команданти, шта ћемо са њима касније.
- Биће тако.
***
- Шта то би Мико, одакле је тај борац, што је мокар?
- Људи, извадио сам га из Мораве, замало да се удави, касније ће да нам исприча из које је бригаде. Вероватно је из моравске или ибарске дивизије. Одведи га ти Средоје у моју кућу, нека му Ружа и деца помогну, да се не смрзне на ову ладноћу, а ви сви за мном да скупљамо одбегле Турке.
***
- Нано, о нано, види, што нам Средоје остави овог борца, виче Петар, удавио се у Мораву, па га отац послао да му помогнемо.
- Удавио се а жив! Виче Стојана, из друге одаје. - Како то може?
- Не вичи дадо, него донеси чергу да га умотамо!
- Не, не, донеси очеву неку премену, па он је сав мокар, цеди се вода са њега.
- Дадо, где си, ајде брже, он се сав тресе.
- Не тресем се толико од хладноће.
- Нано, дошла си, ево нема даде још, ти му помогни да се пресвуче.
- Ајде, дете, ајде, окрени се, а ево је моја ћерка, дај то Стојано, па иди да спремиш неки топли чај.
- Ззззррррр. Тресу ми се зуби. Шта ћу сада мајко моја мила, Боже мој, помогни ми сада. Стојим, Боже, и не смем да се окренем.
- О, Боже, па ти се баш тресеш.
- Ево ти па се пресвучи.. Не гледајући га, изађе Ружа.
- Иди сине Ђорђе и помогни оном сиромаху, давио се у Мораву.
- Знам нано, срео сам Средоју, па они нано бегају, бегају Турци, а отац их гони, ја му показао, неки се сакрили у Живојинову шталу.
- Оу, оу, полако, много исприча за кратко време.
Утрча Ђорђе, војник се преобукао, стоји поред огњишта, испружио руке и греје се.
Е сад, тек не знам, како да поступим. Ама, знам ја, али не знам како ће они да поступе. Да ли ће да ме избаце.. Шта да кажем_ Еј, мој Мари… не, не нисам више онај окорели ага.. Или ћу вечито то бити... Опет ме мисли бију, а ја немоћан да се с њима борим. Нека буде шта буде. Ево сачувах главу, па ће она да мисли за мене.
Ђорђе стоји иза њега, са страхом да га не уплаши, јер га овај војник не чује. Али, осетивши дах иза себе, а надајући се да је она, нагло се окрену.
Ђорђе се уплаши, устукну према вратима, а војник му рече.
- Не бој се.. Нећу ти ништа, ја сам сада…. Овај.. Ја сам војник.
- Војник, кажеш, знам рекао нам Средоје, а тако си ми сличан, овај, оћу да кажем да много личиш на једног јаничара, није он био јаничар или је био.. Не знам, али се звао ага.
- Мислиш на Марик агу?
- Мм ххх, гледам те, на њега мислим. Па како личиш на њега само имаш другу преобуку. Не, ја не знам које он, само сам чуо за њега. Па како се ти онда зовеш?
- Марко, у ствари, ја сам војник Марко.
Стојана, стоји поред притворена врата и слуша. Срце јој нешто куца, груди се надимају. Шта ли је то са мном. Али кад чу, Марик ага, и оно даље, утрча, остави чај поред огњишта и са сагнутом главом излете напоље. Судари се са Петром и отрча плачући.
***
Ох.. Мој Боже, па да ли је стварно то он? Толико сам молила Бога да ми га доведе, О, мој Боже, шта ћу сада. Неће мене отац да да за Турчина, а и ја не бих. Како не бих, зашто ми је срце увек куцало, кад год је прошао поред куће, а тек када је био на прагу или у кући, морала сам да кријем мисли и од мене саме... Помогни ми Боже!
Врати се и сакри се у ћелер, шћућурена између врећи са пројним брашном.
Не излазим одавде, никако. Не знам како ћу пред нану, има одмах да примети. Напољу тако хладно, ове вреће ме греју, или се ја то грејем од нечега, Не знам, само знам, да ми је око срца топло, а ја то не смем да покажем, показа ли ја то, одра ме Ружа од батина. Морам да будем мирна. Бићу мирна…
- Петре, где си, уђи унутра, хладно је.
- Еве ме нано, није ми хладно, имам и гуњ и дебеле чакшире. Него нано, дада Стојана много плаче.
- Плаче, кажеш, а што плаче? Мора да се уплашила за оца, а и ја се бринем, да ли ће да се врне жив. Неће се Турци тако лако да предају. Сила је то. Само да га они не ухвате, док их он гони. Бојим се, богами да не омирише турску сабљу, јер рањена звер је много опасна, насрће.
- Неће нано, он ће им само да отме ту сабљу, за успомену.
- Какву успомену, не треба му таква успомена, никако. Ајмо унутра, да видимо што плаче дада Стојана.
***
- Нано, ја баш кажем...
- Добро, добро, Ђорђе, идем да потражим Стојану.
- Ама, нано, погледај га, погледај, на кога ти личи овај војник? Шапуће Ђорђе.
Окрену се Ружа и када га угледа, говорећи тако тихо, да од страха скоро без гласа оста.
- Бежи сине, то је онај проклети Марик ага! Преварио Мику! Ма, он није имао кад да га погледа јурећи Турке. Брзо и ти Петре, Пешо, чујеш ли ме, иза мене, сви!
Зграби земљани лонац пун воде и баци га на војника. Где је Стојана? Зато она плаче, па она се то много уплашила. Окреће се около себе да види чиме да спашава децу и моли Бога да не наиђе Стојана.
Дохвати вилу иза врата, баци је на њега и поче да бежи натрашке из куће, вичући.
- Он се то преобуко, да га не би препознали, па каобајаги скочио у Мораву!
Затварајучи врата, окрену се и виде, војниик стоји, вила му се забола у ногу и плаче. Толико се збунила, ајд ви децо у шталу, можда је и Стојана тамо, сад ћу ја.
- Шта је Марик аго, што плачеш, дошло време да и ти омиришеш ту вашу проклету сабљу, од које се, чини ми се и они посечени у гробу плаше још увек. Да ниси мрднуо даље од тог огњишта...
Попуно збуњена, Ружа крену поново корак уназад.
- И вади ту вилу, ако ти тече крв, узми тај ибрик са ракијом па испери, а у тестији имаш воде, а ја ћу те да затворим и идем по бата Гавру, да му кажем да си долијао, па нека он ради са тобом, шта треба.
Али нешто јој не даде да изађе. Марик ага је и даље само лежао са вилом у нози и сузама на лицу, гледајући је без речи.
- Мајко, ево ти вила па ме избоди до краја, уби ме, јер сам сигурно заслужио, али.. Ја не плачем што се плашим за своју главу, него плачем, шта би ми моја рођена мајка рекла да ме сада види. Толико је желела да останем жив, а сигурно није мислила да ћу од виле страдати. О, мајко….
***
- Стојано, о, Стојано, ма где си се денула. Изађи де, не плаши се, он ће се сигурно да врне, не плачи, ћерко моја. Још ноћас ће да се врне.
- Нане, нане, то је он, али где је отишао, да ли је побегао? Шмрчући рече Стојана.
- Стојана, ко он?
- Па мајко Марко, он је рекао Ђорђу да је Марко, а не да је ага.
- А, мислиш ли ти на Марик агу.
- Он је он, пратио га отац да га чувамо!
- Али шта си се ти тако узмувала, причаш којешта, а још и плачеш.
- Мајко, немој ништа нажао да му учиниш.
- Па ја сам га већ затворила са вилом у ногу!
- У ногу! Шта причаш, нане, ја ти причам а ти ништа не слушаш. Ајде, ајде, нане! Вукући мајку, Стојана отрча према кући.
- Стани! Стојана, ја, ниш…
- Видим, ја мајко, да ти ништа не разумеш, а ја у мом срцу осећам..
- Шта море осећаш?
- Ајде нане, ајде нане, молим те, да му извадимо ту вилу, да не умре... Молим те!
***
- Нане. Брзо, нане.
- Шта ти је Пешо, Петре…
- Ајде, нане, он пао у огњиште.
- Е, јој, јадна ја, шта учиних!
Утрчаше, сви одједном, а Ђорђе му рукама скида пепео са лица и тела.
- Шта се десило?
Стојана брзо узима тестију, кваси платно, и брише му лице на коме су кроз пепео, бразде од суза.
- Где је вила, има ли крви?
- Нема, мајко, нема, ове војничке чакшире су ипак дебеле, тако да није их пробила а и да јесте, не бих се жалио.
***
- Ама шта ти је бре, остави ме!
- Немој мајко да се отимаш хоћу да ти пољубим лице, јер то је и лице моје мајке, а ја нисам Марик ага, ја сам Марко, дете које је отето из мајчиног скута, само вас све молим да ме саслушате, а после ме и убијте, не морате да чекате газда Мику.
Мрак је већ пао, а њих две уплакане, Ђорђе утучен, а Петар зинуо од чуда, па после ћутања рече.
- Када би мене тако отели, ја би их поубијао, не би ме они отели!!
- Би, би.. Каже Ружа. - Синко мој, мало си млађи него што је он био, када су га отели, вероватно је и он мислио, па их није поубијао, као што видиш. Него ајде да спавате.
- Не у кућу, можда ме тражи неки од мојих јаничара који се сакрио као ја, многи су од нас задојени турском силом, па ће да наставе да се боре до задње капи крви. Ја ћу у шталу.
- У шталу не.. Прошапта Стојана. - Они увек траже, прво у шталу, немој да те нађу..
- Ђорђе брзо у онај празан тумбас унеси сламу преко једну чергу, и преко га покријте другом. Каже Ружа.
Стојана већ држи черге, са Петром, осмотривши испред куће, двориште, а Ђорђе, осмотрио сокак, отрчаше испод тумбаса.
Ђорђе поставио сламу, Стојана прострла чергу преко и рече - Ајд сад лежи да те покријем, сћућурена испод ниског тумбаса.
Како га покривала, осети његову руку на њеној, када он, тихо шапну - Што би волео да ми до краја живота постављаш постељу.
Стојана сва озарена, извуче се испод тумбаса и отча у кућу.
***
- Марко да те питам нешто, ниси нам реко.
- Питај Ђорђе, све ћу да ти кажем.
- Како си се, и где, пресвукао у војника.
- Манојло све средио. Како ми је рекао, тако сам нашао војничку униформу у једној рупи испод моста, где сам се неопажено увукао, пресвукао и скочио у Мораву.
- Како те твој сеиз није одао?.
- Није, јер је Манојло и за њега донео, али није био спретан, да то брзо уради, а ја морао да скачем јер је српска војска већ сишла са брда испред моста.
- А, Турци?
- Турци не окрећу се и побегоше према Нишу, мислећи на свој спас. Ја искористио метеж, и у тренутку сам скочио.
Ђорђе покри шушкама улаз и рече му - Марко спавај сад, а ја ћу да стражарим.
- Не, не, иди и ти да спаваш, не брини за мене, умем ја да се браним, научили ме они то добро, а за оно Марко, хвала ти до неба.
- Мислиш?
- Мислим.
***
- Баја Гавро жив си, хвала Богу. Одакле ви дођосте овде до Горице.
- Жив сам али жилави и ови Турци. Како смо се преко Бубња приближавали Горици, све више и више су наши гађали топовима, ове турске гранате само су летеле изнад наших глава. А ви?
- Па ми, бајо, чим сместимо рањенике, знаш како је било на мраморском брду, тешко је решен тај сукоб. Него да не беше овог моравског команданта, Лешјанина, Бог му дао здравље и да му Бог сачува живот на сам овај крај. Као што он нареди, Манојло нас устреми да истеравамо Турке сакривених по шталама и моравским увалама, много их предадосмо војсци. И по наређењу дођосмо овде на Горицу јер се Турци овде највише бране.
- Добро, Мико кад те видех живог, баш сам се мислио да бар један од нас двојице остане жив, да има ко ону нашу чељад да изведе на пут.
- Уух, ал звижде ове турске гранате.
- То нису турске то су наше.
- Па докле су бато, сатерани Турци?
- Па према граду, али се прича да Халил паша неће да се преда.
***
- Тодоре.
- Где је Тодор Станковић. Виче генерал Милојко Лешјанин. Нађите га одмах!
- Изволте генерале.
- Да ли је твој комитет сав на окупу.
- Махом смо сви ту, Коле Рашић, Таско Узуновић а Ђорђе-поп Манић има неки посао.
- Добро де, Тодоре, пиши писмо Халил паши али на турском, пошто сам чуо да знаш турски.
- Одмах Генерале по наређењу. Изволите казати шта да пишем?
- Пиши, да се он лично преда, да преда град Ниш, јер је опкољен са свих страна и да престане сместа да гађа топовима и да не лете више гранате, јер је готово.
***
Тодор је са генераловим капетаном Јовићем чекао тако дуго, да их прими Халид паша, јер је паша одуговлачио.
Ипак, на крају је само штуро одговорио на писмо.
Пошто ме ратничка срећа оставила, вољан сам да се предам али само српском владаоцу лично, а да се за време преговарања обустави дејсто српских снага.
***
Генерал Лешјанин се толико разљути, тако да нареди Тодору да преда ново писмо Халид паши али сада на француском!
Захтевам, да овај документ Халид пашо одмах потпишеш, а затим да одмах извршиш наредбе.
Да предаш тврђаву и град Ниш!
Да напустиш град са свом војском!
Да предаш у целини сав убојити материал!
***
Када су поново стигли Тодор и Јовић у тврђаву, Халид паша је поново одуговлачио да их прими, очекујући помоћ војске из Куршумлије, не знајући да је та његова војска разбијена на мраморком брду и да бежи према граду .
- Чујеш ли Тодоре, сво време, откад стигосмо, грме наши топови и фијукају гранате, да ли ћемо да извучемо главе одавде? Рањена је ова звер...
- Па зар не видиш да сам од страха увукао главу у рамена, не од страха да нас нека граната погоди, него од ове стварно рањене звери.
После неколико сати челања Халид паша се коначно појави.
- Слушајте, вас двојица, одмах да сте изашли, и не осврћите се, будите срећни што вам је глава још на раменима, а генералу пренесите, да тражим да турска војска изађе из града са свом муницијом и опремом, уз пратњу и гаранцију да се ниједном војнику ништа не деси.
Потрчасмо, и одједном се проломи градом.
- УРАААА. Надиру Шумадинци.
***
Мајор Петровић нам сада нареди да се одмах вратимо Халид паши, и кажемо му сада усмено, ако не потпише поднету му декларацију, да ће Ниш бити још ноћас заузет, као и сва његова војска, за коју неће бити милости.
***
- Шта је, опет није потписао.
Климнусмо главом, срећни што је глава још на раменима и ћутимо.
- Чујемо да је генерал Бели Марковић послао депешу, кнезу Милану у коме му честита ослобођење Горице и обавештава га, да ако до сутра не види белу заставу на тврђави, да ће напад бити тако жесток, па нека се Халид паша мисли.
И тако и би. Стигосмо и чујемо, да је наша војска са околних брда, ујутру видела неко парче белог платна које се вијори на тврђави.
***
- Овога пута Халид пашо, има да потпишеш ову декларацију. Каже мајор.
- Шта, она је унапред спремљена?
- Као и оне претходне, које ниси хтео да потпишеш. Да, знали смо да је ово коначна победа над вама Турцима. Доста је било. Ниш сте заузели хиљаду триста седамдесет пете године, а сада је хиљаду осамсто седамдесет и осма. Петсто година је то, па још и оне три. Шта сте мислили, неће доћи једном крај? Само, што смо ми хришћани, па још и православни народ, еј, бре, православни, па вам нећемо сазидавати главе у куле... Много би нам кула требало. Довољно је Халид пашо, што ћеш да омиришеш тај ваш свилени гајтан, а то је већа правда за нас, него да смо ти ми скинули главу.
Халид паша је и даље само седео и размишљао шта му је чинити.
- Него слушај сада Халид пашо, има да предаш тврђаву, град Ниш са свим топовима, муницијом и зградама. Сва твоја војска има да преда оружје, али неће да се сматра заробљеницима. Турски грађани, и грађани који су били сво време вама лојални, који желе да се иселе, Књаз им гарантује потпуну слободу, чак и помоћ око исељења.
***
- Ура, потписао Халид паша, војско право у град на весеље, до поновног збора.
- Живео генерал Лешјанин, генерал Бели Марковић, сви генерали.
- Живела војска.
- Живео Књаз Милан.
- Слушај војниче, нема више псовки, како су радили тако и прошли.
- Е, мој капетане, кажеш како су радили тако и прошли, али много је, мој капетане, то година, изгибоше ми и отац и деда и прадеда, па како мој капетане да не псујем. Псујем, мој капетане и као што видиш плачем. Али, не знам да ли плачем што најзад пристиже радост, или што ми толико генерација изгибоше, да бар као војници, него се свима њима главе вијориле са колаца.
***
- Шта је теби Тодоре, не плачи Тодоре, него се весели, види молим те, како снуждено и са погнутим главама напуштају тврђаву, разоружани као пси.
- Плачем од среће, онолике наше муке и доживесмо да им видимо леђа.
- Гледај, ову срећу на људима, гледај ово весеље. Вели Коле.
- Гледај сво наше свештенство, како иде иза војске а за њим сав овај весели народ.
- Гледај све ове барјаке, погледај Тодоре, ено је најзад се виори на тврђави.
- Наша тробојка, виори се, плачи Тодоре, исплачи сву досадашњу муку.
***
- Иди жено љуби војску, она је по овом снегу и леду, разним кијаметима и мукама најзаслужнија.
- Знам газдо, много је заслужна, погибе ми мој човек, нема га да ово види, није залуд пао, радујем се, што моји синови неће да гину као њихов отац. Деде се, и ви послужите, еве што се нашло, али од срца је.
- Хвала ти жено! Носи војсци..
***
Гледајте, људи, мила браћо,
како се сред Ниша,
стег вије, а Косово Поље,
још освећено није.
- Ко то тако лепо пева, певајте људи, весели те се, викну генерал Лешјанин, и заори се из свих грла
Гледајте људи, мила браћо,
како се сред Ниша,
стег вије, а Косово Поље,
још освећено није
Пева војска, певају људи, певају жене, певају деца, певају и бабе, а војска кличе.
Биће, биће, освећено колко још сутра.
- Гледај Манојло, откуд изникоше сви ови наши барјаци, кад их пре поставише на кућама.
- Гледам, Мико, али видим, како се она на тврђави тако свечано лепрша.
- Тако је Манојло, завршисмо ову ствар, очувасмо главе, па ајд сад у здрављу да наставимо весеље.
***
- Мико, где си Мико. Тражим те по овој гужви.
- Еве ме баја Гавро, дај да те изљубим бајо мој, бато, доживесмо и ово!
- Доживесмо слободу.
- Ми је доживесмо али наш отац и наш деда, мучише се под том проклетом Турском, а многи очеви и живот дадоше. Ајмо бајо кући.
- Мико, слушај ме, како ћемо да се навикнемо, до јуче роб а данас слободан човек, еј, братко мој, слободан Србин. Има да се још дуго обрћемо и на сенке које нас прате.
***
- Мико, жив си, баја Гавро, и ти си жив, живели довека дабогда.
- Живи смо Ружо, жено моја, иди пристави ибрик да се загреје ракија, да се најзад напијемо ко људи, нема више Халил паше, нема више Марик аге.
- А, има га, има, Мико, само што није више Марик ага, него Марко, како ли смисли на брзину то име. Има Мико много да објасниш, или да потврдиш.
- Ама, жено божја, немам шта да објашњавам, него жив ли је војник што сам ти га послао. Па о њему ти и причам, ти каобајаги незнаш да је он сада Марко.
- Тате, врнуо си се, еве га и чича, љубимо руке, само када сте се врнули живи.
- Де, Ђорђе, дођи Петре, Пешо мој... Моје истришче, а где је Стојана?
- Она је у кући са оним Марком.
- У кући велиш, ух, ала ме нешто пресече у стомаку, ово није на добро. Стомак ми нешто казује.
- О, тате, о, тате, жива нисам била, да ли ће да се врнеш. Љубим руке тате.
- Ајд у здравље баја Гавро, иди да се и теби твоји израдују, а ми ајд у кућу.
Подиже главу, кад на прагу стоји он, сав убледео.
***
Шта ли му се сада мота по глави. Њему не знам, али мени није добро ово што ми се мота по мојој глави. Да ли да га кријем и чувам како рече Манојло. Шта да објасним, људима, комшијама, брату, сестри, зашто га ја чувам. Па, нису они толико блесави да га не препознају, па макар обукао свилу и кадифу, а некмоли ове чакшире. Боже помогни, како да поступим, да ли да га чувам као што ми рече Манојло или да га убијем.
Када се помислим, ти јаничари, какав су нам зулум урадили и колико људи посекоше а главе на колац набише, колико мајки у црно завише, које и данас носе црно за својим синовима и сваки дан Бога моле да их узме, јер зашто да живе када им синови под земљом леже.
Помагај Боже.
Помагајте људи да урадим праву ствар.
***
- Добар дан Мико, која мука, те ме истера из черге, таман сам се умотао. Стар сам ти, још није мрак а ја се већ увукао под чергу.
- Љубим руке деда Богдане. Мука је голема, па како ти одлучиш тако ће да буде. Ми има само да те слушамо. Баја Гавро, сејо, и сва моја родбино, жено моја и децо моја, ево шта имам да вам саопштим.
- Де, ти Мари.., Марко изиђи овамо. Дођи пред ове људе.
Иде Марко, потурио главу и гледа у земљу, и мисли, да ли је ово крај или почетак. Охрабри себе, диже главу, па држ за Микину главу.
- Оче, по… Погледа преко Микине главе и...
- Манојло, помагај брате Србине, ако можеш, ако не, дај оне сабље што их делисте људима, па нека заврше ови људи самном. Можда је тако Бог желео да овде буде мој крај, а нисам бољи ни заслужио.
Сви се опасуљише од изненађења, и скоро у глас повикаше - Па људи, ово је онај мрки Марик ага, дајте те сабље!
Стојана, скочи, чучну, и ухвати оца за ноге.
- Неее, неее, сабље, он није Марик ага он је Марко.
***
Сви занемеше, Стојана устаде, ухвати Марка под руку, и рече - Боже када си одлучивао, да ће ово овако да се деси, реши сада. Марко кажи ко си и шта си.
- Мико, шта је ово сада? Пита Манојло.
Мика зинуо од изненађења, и сазнање које му од поодавно трује стомак, стомак који му нешто казује...
Деда Богдан, већ види ситуацију, па погледа Стојану.
- Де, Стојана, дете, виде ли ти како прегази очеву самовласт. Никад то није било, и неће да буде да се отац прегази.
Стојана хтеде да нешто каже па спустила главу на груди.
- Али...
Деда Богран, замахну штапом.
- Де, овамо, Марик аго да ти судимо. Знаш добро, шта си заслужио, а што си заслужио то ћеш и да да добијеш.
Манојло, скоро викну јер се није чуо од граје.
- Људи, људи, ако нећете да га саслушате, ја га водим да му власт пресуди.
- Која власт, кад је још нема?
- Има, има, ово је сада слободна држава, слободна Србија.
- Живела Србија! Викну Ђорђе, некако му се допао овај Марик ага, илити Марко.
***
- Моћ, проговори Марко. Сада видим шта је уствари моћ. Мислио сам да само Осмајлије имају ту моћ. Гледао сам личну моћ пашидаха, Сулејмана, везира, паша, ага, а гледао сам ту огромну моћ обичних Турака, слушао свакодневно, да случајно не бих заборавио, јер ако не бих упамтио, летеле су увек камџије, како је то моћна Турска сила, морао сам напамет да научим како су моћни били Мурати, Бајазити, Мехмеди и остали... Са десет година су ме у то лако уверили, јер где год су се упутили освајали су нечије земље, убијали нечије родитеље, убијали нечију децу. Својом су моћи, освајајући територије, подизали своју материјалну страну а друга страна туговала и само туговала а била срећна када је глава остала на раменима.
- А сада, одједном видим ту исту моћ и у вашим очима. Ево,овако и ви сте у могућности да остварите ту моћ. Само се питам може ли да буде свељудска, јер се надам, да сте само људи Срби, а не Осмајлије.
- Али сам се сада уверио, колико је та моћ променљива од утицаја околности. Ништа ја вама не замерам, јер сада нисам десетогодишњи дечак, кога уз плач и чупање косе, исчупаше из мајчиног скута.
- Ја нећу да се правдам, јер немам права, али сам увек врдао колико год сам могао, а да сачувам главу, у спровођењу одлука мог претпостављеног Халид паше, па паше војног, који је ту моју несрећу подозревао, али није имао доказа. А питам ја вас, да ли ви имате доказе мог личног зулима? Ако имате, не жалим да моја глава одлети.
- У вашим је рукама.
Сви ћуте.
Стојана плаче.
Петар прилази и хвата га за руку.
- Манојло, оћу још ово да кажем, па одмах ме води, где год треба.
- Оче Мико, мајка Ружо, деда Богдане, газда Гавро, тетка Јована, молим а нарочито тебе до јуче газда Мико, а сада оче, ако ме прихваташ, молим за руку твоје ћерке Стојане. Не кажем ово да би избегао било коју казну, већ то моје срце одавно жели, и то је она моја голема мука, како си говорио.
Мук.
Мртва тишина.
Чује се само Стојанино шмрцање. Брише, нос, трчи у кућу, враћајући се и кријући нешто иза вутарке.
- А сада ме одмах убите овом Марковом сабљом, једном сам ти то рекла тате, јер ја нећу за Драгојла, оћу само овог несрећника, али мислим, да ми га је Бог доделио, јер сам увек у срцу осећала да није ага, него да је човек.
- Ћутите, е! Онда ћу сама себи да пресудим!
- Стојано, не, не! Баци сабљу! Притрча Ђорђе.
- Ја сам на њеној страни, а зар сте глуви при ушима, или слепи при очима, зар не чусте и не видосте сву муку коју је преживео. Марко ја, као најстарији син, кажем ти, узми Стојану и води је у ту твоју Босну, у то твоје Заслужје, и обрадуј мајку ако ти је још жива.
И даље мук.
Деда Богдан се накашља, тако уважен, одважен Микиним саопштењем, као најстарији и најпаметнији, чији се савети увек и радо слушају, рече.
- Хммм, много је тешка ситуација. Све би се по овом Марику илити Марку свршило онако, на начин, како су се они односили према нама, ја јесам најстарији али добро памтим слику, сакривен иза штале, када су ти његови јаничари, једноставно пресекли сабљом мог деду, само што није имао тог дана да плати данак, а да мој отац није смео да га покупи док то они нису дозволили, да раја, тј. ми запамтимо...
- А мој деда, стварно није имао да плати. Кога је то било брига. Сила је то била. Моћна сила, а ми сиротиња. Лепо си то објаснио ту моћ велике Турске. А, хвала Богу, и та моћ ишчезе, као магла кад притисне и душу и тело, тек се одједном дигне. Само смо много пропатили, само молим Бога да наши нараштаји не забораве ову њихову садашњост, и њихову пошлост, да би имали добру будућност. Али, немојте да се надате, ова сиротиња ће још дуго постојати, не може се преко ноћи ништа.
- Него, чуј Мико, ајде по попа, па да венчавамо ове младе, па нек се и то чује, да славимо турско православну свадбу, што досада никада не беше.
- Хвала ти деда Богдане! Љуби му руку Стојана.
Ухвати Марка за руку и рече - Ајде Марко пољуби и ти деда Богдана, Бог му дао здравља и још дуго да поживи. Заслужио је, није шала, па он носи Божје име.
Радост замени, до пре неколико тренутака мук и тишину, пљуштала су честитања. На лицу Марковом још неверица, не зна како да се смеје, али зна да му се утроба радује. Љуби руке и лица своје новостворене породице, уз захвалност.
- Чујте драги људи, дугујем вам моје ново рођење и треба да...
Ућута, а, онда из душе изађе једно дубоко - ХВАЛА.
- Молим те само оче Мико, да нас венча Манојло, јер да не беше њега, не би данас ни мене било, а и ова срећа коју ћу носити док сам жив.
- Прво, нема више оче Мико, него само тате, по нашем јужњачком, а друго Кум је Кум, овде код нас се каже Бог па Кум, тако да ће вас венчати кум који је и крстио Стојану, а да је дао Бог, да је било дручије то би био кум који је тебе крстио.
- Него, пошто је ујак моје Стојане, а Ружин брат изгубио живот од истих тих јаничара, а по нашем обичају је он стари сват или ти други кум, и зато ако се Михајло не љутиш, ја би те молио да испуниш жељу мог зета и ипак будеш донекле кум.
- Прихватам од срца Мико, и желим им сву срећу, који само млади људи увек желе у оваквом тренутку.
- Марко, имаш нешто да кажеш? Упита Мика.
- Имам тате.
- Ето, добро си запамтио.
- Пусти га бре Мико, нека каже.
- Добро Ружо, твоја мора да буде задња.
- Ајде Марко, гура га Стојана.
- Ја бих имао само још једну молбу, а ово сам годинама у тој проклетој Турској, носио у души и прижељкивао да ми се оствари.
- Моји родитељи су славили, као и ви овде славу Светог Јована, која ево долази за неки дан, па би молио да је прославимо сви заједно.
Деда Богдан, се опет накашља, да се зна да је врло битан, и када се сви окренуше према њему, он рече умилним гласом.
- Па када прославимо турско-православну свадбу, нека прославимо и турско-православну, па још и мрсну славу, истог дана.
- То ти, Мико сигурно можеш и мораш да одобриш, а ја ћу врло радо бити Стари Сват уместо ујке, и нека буде са срећом.
- А сада вас молим, сутра у Ниш долази његово височанство Књаз Милан, да прославимо ослобођење Ниша, а ако Бог даде, борбе се настављају па ће ускоро бити ослобођени Лесковац, Прокупље, Врање, Пирот и...
- А Косово, када ће, Косово?.
- Косово, наша Колевка, наша Света Земља, то ће бити и још како. И одатле ће да изађу, онако како су ових дана изашли из тврђаве, где се ено још свечано вије наша тробојка.
***
- Ајмо сви у град, испред тврђаве, долази наш вољени Књаз Милан. Он много воли Ниш, зарекао се да ће да га ослободи и ослободи га.
- Тате, водите и мене.
- Ама, Петре, татин Пешо, много ће људи тамо да буде, па се плашим да те не изгубимо.
- Ја ћу да се све време, држим за бата Ђорђа, нећу да се изгубим.
- Не могу Пешо, да пазим на тебе, много је људи тамо.
- Е, ако нећеш ти, ево Марко ће да ме води. Идеш ли ти дада Стојано?
- Ајде Марко, што не полазиш.
- Стојано, срећо моја, ја се плашим да ме неко не препозна, не плашим се ја наших људи, већ се плашим неког заосталог Турчина, а они су подмукли без разговора, ваде каме и нема те више, добро знају где треба да убадају и буде крај.
- А знам и поуздано, који су добили задатак да се преруше у Србе и отклањају оне који су се предомислили као ја.
- Марко, дођи дер овамо.
- Ево ме тате.
- Слушај шта ми је рекао Манојло да ти кажем. Ти управо имаш задњи задатак, да са њим и капетаном Јовановићем, у тој гужви препознајеш такве. Манојло ми је рекао, баш ово што ти рече, да знаш или претпостављаш који је од јаничара добио такав задатак.
- Ако је тако, онда никако не могу да одбијем то Манојлу, јер сам захваљујући њему жив. Али се бојим за Стојану, да је у таквој ситуацији, не изгубим. Намерно ће да изазову неку мутљавину.
- Нема шта да се бојиш, бићемо уз тебе, Манојло, ја, бата Гавра, капетан Јовановић са својом војском пресвученом у цивилно одело.
***
- Леле, леле, колики је народ. Па ти си тате био у праву. Пешо, држи се за мене.
- Оћу дадо, али више воли да се држим за Ђорђа или Марка, али они ме неће.
- Оће те они него они су још увек помажу Манојлу, па мора да раде шта им каже.
- Јел им то Књаз каже шта треба да раде?
- А, јок, море, Књаз има друга посла.
- Стојано, ти држи Петра а ја ћу тебе, док не дође Манојло.
- Добро Марко.
- Али Марко што сад плачеш, све је сад добро.
- Ово су сузе радоснице.
- Немој.. Кад ти плачеш и ја ћу...
- Не Стојано, ти у овом тренутку не треба да имаш ове моје сузе, већ само срећу. Погледај Стојано, како народ, овде на нишком пољу, са одушевљењем дочекује Књаза, И то са радосним усклицима и у весељу. Стојано моја, ево ово сам сањао, и молио Бога да доживим.
А, ево и Манојла.
- Кад се створи иза мене?.
- Сво време сам био. Али ти си сада заљубљен па не видиш даље од носа. Стојано, узимам ти Марка на кратко.
- Па, то ми се ич, не свиђа, ало ако мора, него само пази на њега.
- Адје, даде, да видимо, чујеш да вичу, да је стигао Књаз.
- Па, не могу Пешо да те подигнем велики си.
- Знам, него ајде да се промувамо.
- Стани Пешо, чекај Марка.
- Где ли се он дену?
- О, Боже, Сад беше ту, сад га нема.
- Ено га Књаз!
- Живео Књаз Милан!
- Живео наш дични Владаоц!
***
- Е, баш је дични владаоц. Видиш ли ти Коле, колико се радује ова наша Стара Србија, мајка, свом Владаоцу, који учини тако знаменит подвиг, ослобађајући ове наше крајеве, крајеве Старе Србије и погледај га како је некако увећан овим славним успехом. Слободна Србија. Држава Стара а Нова.
- Каква срећа мој бата Коле.
- Видим Тодоре, ајмо тамо испред њега, да га лично поздравимо. А, ено зове нас генерал Лешјанин.
- Живео Књаз!
- Живееооо!
***
- Види, види даде, како иде у народ. Идем да му пољубим руку.
- Не Пешо, не, врати се овамо.
- Књазе, дај да ти пољубим руку, да ти пољубим, зато што си ослободио Марка, а ја показао мом тати једног Турчина, сакрио се у деда Влајкову шталу.
- Види Богати, па ти си јунак, а како ти се зове отац.
- Мика.
- Пешо, то није деда Богдан, па да му љубиш руку кад ти хоћеш, ово је Књаз.
- Па знам дадо, па знам да је ово књаз. Види, како је добар, помилова ме по глави.
- Опростите Ваше Височансто, што ово, уради мој мали брат, истрже ми се из руке и тап испред вас.
- Нека, море нека, само га чувајте, расте ту још један војник.
- Ех, Ваше Височанство сад неће да заспи од ове среће.
- Наклон, Ваше Височанство. Ајде Пешо!
Што ли ме чудно погледа овај Књаз Милан. Окрену се Стојана, погледом тражи Марка и остале, кад се опет разлеже.
- Живеооооооо!
***
- Грађани Нишки!
- Јунаци!
- После месец дана јуначке борбе по снегу, леду и свакојаком кијамету, тешке борбе, против крвног непријатеља, који сте ви, синови јуначких предака издржали, поздрављам Вас у граду у коме се родио први православни цар, Константин, у граду кога је наш Цар Душан Велики, назвао кључ Старе Србије.
- После петстолетног робовања, поносно се вије на бедемима славног града, наша српска застава и вратисмо вас из злосутног ропства, који нас одвоји од матице Србије.
- Уверавам вас да ће свакии грађанин било које вере бити слободан, ја му за то гарантујем!
- Јунаци!!
- Хвала вам у име Србије,
- Хвала вам у име Српског напаћеног народа.
***
- Живео Књаз.
- Живела Србија!
- Живела српска војска!
- Живелаааа! Живелааа!, одјекује градско поље, чује се чак до Горице.
***
- Стојано, ајде брзо дома.
- Тате, шта се догодило. Где је Марко? Не идем без њега.
- Даде, брзо зове те Марко.
- Сви трче за Ђорђем.
Кад тамо, Марко лежи пресавијен са шаком на стомаку пуном крви.
- Е, мој Марко крива сам ја, крива сам ја, лепо си хтео да не дођеш!
- Ништа Стојано, није страшно.
- Ко ти ово уради?
Марко једва подиже поглед. Кад угледа сеиза, претрну. Па зар он.
- Тако ти треба, издајицо, Турска те отхранила, обукла те у свиле и кадифе, заборавио си, како си дошао у вунене чакшире. Па кад си се најео, издао си. Једног тренутка сам се и сажалио на тебе, па сам хтео да ти испричам поред оног плота, али добро да нисам. Паша војни, је знао да ћеш да издаш, па ме зато доделио теби да те пратим и извештавам!
- Зар ти, издајицо, његов сеиз, да му дођеш главе, и то сада када је све готово.
- Склањајте ову каурку од мене!
- Не жалим, али, знам да ћу бар главу да сачувам, јер је ови твоји каури не секу. Кад, тад ћу изаћи из прдикане и буваре.
- Да сам на твом месту не бих се много радовао.
- А да знаш ја ти је не би исекао, нека ти стоји на раменима, да те потсећа, да си остао потурица и бићеш целог века. Потурица, само када помислим, како је то тешка реч. Потурица..
Још сам се секирао, када ти се оно измаче рука у Морави, и немогадох да те спасем.
Знао сам да ми радиш о глави, али сам се надао да ће у теби да проговори српско млеко којим си задојен.. Једва проговори Марко и паде му глава на Стојанине руке.
***
- Склањајте се, људи иде доктор, склањајте се људи.
- Шта се то тамо дешава, упита Књаз Милан.
- Ништа, ваше височансто, разрачунавају се одбегли јаничари, све ће бити како треба.
- Па зар нису отишли добровољно, као што сам и обећао да им неће длака са главе да фали?
- Остало је пуно потурица, са задатком да шпијунирају, као што се дешава.
- Ако је тако, на посао, моји јунаци, завршите са таквима, да не остане ни један на овој нашој рањеној земљи. Водите рачуна о поштеним људима. Веровали или не има их и међу њима.
***
- Марко, Марко, зар прегрмесмо оно најтеже а сада ово.
- Добро сам, Стојано, не брини.
- Добро људи, шта је ово, оволико људи, ово још није велика болница, па да сви уђу у посету болеснику.
- Шта сте му ви?.
- Па ми му још нисмо ништа, докторе, каже Гавра.
- Како то?
- Па овај, како да објасним докторе..
- А ко сте ви, па сада, или да сваког по наособ питам шта сте му ви. Молим вас да сви изађете напоље.
- Ја сам Мика, а ово је моја ћерка, моји синови и мој брат.
- Добро добро, ако му нисте ништа, ни род, шта ћете овде?
- Докторе молим да останем. Он је мој….
- Шта је твој, пошто се не изјасните да сте му жена, онда испрошена, а?
- Она ће мој докторе, бити, на Свети Јован, моја жена. Једва изговори Марко. - Уствари, ако останем жив.
- Живећеш ти, и доживети још много Светих Јована. Имао си срећу, да ти ништа унутра није искидано, јер су га гурнули у гужви, тако да ти је кама само доста дубоко расекла кожу.
- Нису га у гужви гурнули, него смо га препознали, и мислећи да је дошао да се поздраве, јер су били блиски, у задњем тренутку приметили смо каму и реаговали муњевито. Имали смо задатак да сачувамо живот овог младог… овај… војника.
- Што је било до мене, ја сам завршио, уз помоћ Божју, јер га је уствари Бог сачувао, а то што ми причаш, испричај жандарима.
- Већ сам, ја сам мајор Манојло Миловановић.
***
- Ау, господине Мајоре, па како то?
- Тако то мој Мико, што сам радио у илегали, а да сте знали ко сам, сигурно не би онако срцем жртвовали, своје главе и животе својих, а можда би ме неко и одао.
- Ау, ау, шта је бре ово, има ли још нешто тајно да чујемо.
- Има, овај твој зет, пратимо га, ево више од годину дана. Него, газда Мико, ајде кући спремај ону славу и свадбу. Како рече деда Богдан турску православну Славу и свадбу. Надам се, да се ниси предомислио да будем кум.
- Не, не Манојло, односно господине мајоре.
- Мани, формалности Мико, ја сам и даље онај стари Манојло.
- Мннмм. Како сам био глуп, а мислим да сам паметан. Па, ја те никада нисам питао а ти ниси сам рекао, па ја сад тек чујем да си ти Миловановић. Да ти ниси од оних нишких чувених Миловановића. Шта је теби Тодор Миловановић? Брат, а!.
- Тако некако.
- Велика ми је част да ћеш бити кум, али не можеш онај главни, ту мора да буде кум који је крстио моју децу.
- Знам Мико, већ си то рекао.
***
Котрљају се кола, волови их вуку, Марко лежи на лојтрама, дрмусање му смета, боли га рана, стиска зубе, погледује Стојану и мисли, мисли, а мисли се опет роје.
Што ти је живот. Имаш га, имаш, и једног трена га изгубиш. Што ти је сила, народ каже, Бог силу не воли, и ето отарасисмо се једне силе, која бејаше, велика сила, и врапци су стрепели од те силе, али народ исто каже, та иста сила Бога не моли. Сила и на издисају, стварно Бога не моли, умало да изгубим живот.
- О, ево, стигоше моји мили! Виче Ружа.
- Нане, нане, Марко рањен, скачући са кола виче Пеша.
- Ој, црна ја, како то?.
- Замало га уби онај његов сеиз.
- Доста, Пешо.
- Како, Мико, доста. Шта је било?.
- Што је било, било је, не повратило се.
- Ајде да га унесемо. Каже Ђорђе.
- Могу, могу ја само ме мало придржите.
- Ја ћу.
- Бежи Стојано, не можеш ти, ми ћемо.
- Добро тате, ајде нане, да спремимо кревет, да Марко легне.
***
- Ајдете, Ђорђе, Пешо, Марко, да поставимо још ове шипке на прозорима, целе јесени не стигох, а лепа беше ова јесен.
- Лепо беше и лето, па и пролеће, а ти Мико, нашао сад у јануару да постављаш шипке.
- Е, па мораш да гунђаш, па то ти је. Није ли те срамота од зета?
- Па видиш ли да и Бог даде лепо време, иако је јануар, па да завршимо и то.
- А, кућа, права лепотица, видиш ли ти то Ружо?
- Опет Мико лепотица?
- Опет, опет и биће занавек.
- Па, газда, овај тате, нека их, па када отопли ми млади мушкарци ћемо то да урадимо.
- Још сам ја, при здравој памети, али видесте ли шта урадише комшији Пери, ајд, што му однесоше бакраче, тепсије, него му сво брашно однесоше.
- Много се намножило гамади, увек је овако, док се власт неустали. Уредиће се то, него знаш ти оно, не липши магаре до зелене траве.
- Па, као што велим, боље да се осигурамо, док се докаже ко је то урадио, оде маст у пропаст.
***
- Брже, људи, стижу кумови.
- Добро Пешо, ту смо сине, ајд прво ти пољуби руке куми, куму и кумчићима.
- А, и овим малим кумчићима. Они су мањи од мене?
- Мањи су сине али су кумови, па ће неко од њих и тебе да венча, када за то дође време.
- И ја ћу да се женим?
- Да, да, и тебе ће да женимо кад порастеш, али прво треба да нађемо девојку за Ђорђа, јел тако Ђорђе?
- Тако је нане, а, могу ли и ја да бирам као дада?
- Е, то је нешто друго. Ти си мушко и има да ти изаберемо најбољу и најбогатију девојку.
***
- Е, ево је млада, ау, што је лепа, али и овај њен Турчин није ружан. Ма какви ружан, видиш да је леп. Зато се Стојана загледала у њега, али што не иде, не иде, да се уда за Турчина.
- Ајд, море жене, да вам кажем, могу да разумем кад они проклети Турци отму неку нашу девојку, сила је то, али добровољно да се уда за Турчина, то није никад било, и неће да буде.
Па и неће, нема их више ти Турци, видосмо им леђа, проклети били.
- Жене доста оговарања!
- О, попе, опрости нас.
- Нема да вам опростим. Да ли би Ковиљке, тако причала да је твоја ћерка?
- Немој ништа да причаш, све да ућутите. Дошле сте на свадбу да се веселите а, не да оговарате. Није му дан за то, дан је за весеље.
- Што јес, јес.
- Е, тако.
***
- Узимаш ли ти Стојано, овде присутног Марка, за мужа.
- Узимам, оче попе.
- Узимаш ли ти Марко,овде присутну Стојану за жену.
- Узимам оче попе.
- Онда вас у име Бога, Исуса Христа, проглашавам мужем и женом. Живите у духу православља и у истом духу множите се и васпитавајте своју децу. У име оца и сина и светог духа. Амин. Нека је са срећом.
- А, сада, моји кумови и гости изволте у кућу, коју ће сада отац-поп да освети, а онда ћемо прославити удају моје ћерке Стојане, за мог пренапаћеног зета, кога Турци одвојише од мајчиног скута као дете од десет година, покушавши да га преваспитају по турски, али је Бог хтео да преживи ту голготу и да доживи да се ожени. Ако Бог да, да једног дана поново нађе мајку, оца, браћу, сестре и да на своје огњиште, српско огњиште са мојом Стојаном, сада његовом женом гаје своје потомство.
- А надам се да ће Бог да да, да то, његово православно Заслужје, и пола потурчене Босне, да се сада врате свом православном корену, када и оданде буду или су већ истерани Турци. Молим Бога да то буде једном, заједно са нашом, на силу потурченом браћом Србима, буде православна држава Србија.
- Даће Бог Мико!.
***
- Ето и то се сврши, мој Марко.
- Сврши се, и то лепо, сви ме твоји прихватише.
- Да, видиш ли колико те моја браћа воле, као да си трећи брат. А ти си ми некако тужан, гледам те ево цео фебруар. Да се ти ниси покајао?
- О, моја лудице, како само можеш да помислиш то, кад год сам пролазио поред твоје куће, увек ми се нешто дизало у стомаку, а још када те угледам, не знам шта ћу са собом. Све сам се бојао да ме онај мој несрећни сеиз не пријави.
- Шта ли ће бити са њим?
- Када бих знао, да се може да врати нашем православљу, и када бих сазнао из којих крајева потиче, па када би му нашли породицу, можда бих покушао да га наговорим, и одвратим од тог турског фанатизма. Носим се мишљу да идем, да молим у жандармерију, да га пусте и да га не теретим ни за шта.
- Знаш ли ти, колико си ми се свиђала, да сам те толико заволео, још када си певала ону тужну песму, а ја се увек сетио, како је моја мајка са сестрама ту песму певајући плакала, а ја тако мали нисам разумео зашто. А, сада то разумем, ма шта пичам сада, чим сам стигао у ту проклету Турску, онда сам је и ја певушио у себи, сећао сам се како су ме отели, а када ме нико не види плакао сам.
- Море, ти ми не одговри, што си тако тужан. А, Марко!
- Па не само да си лепа, него си и паметна, па подозреваш шта ми је у глави..
- Знам, Марко, свесна сам ја, знам колико гориш у себи да нађеш своју мајку.. И све твоје, Па некако се мислим…
- Да ли ти то моја Стојано предлажеш...
- Па то се подразумева, али се много бојим, далек је то пут, чак и не знам којим путем треба да идеш, али се много бојим онаквих као онај твој сеиз. Србија је сада слободна, али не знам каква је ситуација у Босни, зато сам забринута.
- Манојло ми исприча, морам да ти кажем, да су се у ово исто време дигли Срби у Босни, против Турака да их коначно истерују из Босне.
***
Да ли да идем сада, мисли Марко. Много ми се жури, срце ми сваки дан лупа, да опет осетим, мирис оних мојих долова и поља, да опет потрчим, потрчим кроз та поља, а мајка ми трчи у сустрет, и виче, људи, људи моји, па ово је мој син Марко, како је порастао, људи вратио се. Жури ми се, само да је видим још једном живу.
Али, колико ме брину одбегли Турци, па одбегли јаничари, не верујем да су сви уништени, како ми каже Манојло да је у Босни уништен цео јаничарски корпус, међу њима има онаквих као ја, који су жељни свог огњишта и дому свом, али има и фанатика задојени турском владавином, заборавивши на мајчино српско млеко, толико се бринем за пут неизвесности..
Иако од превелике жеље да видим мајку, ипак могу да сретнем, неког од тих прерушених јаничара. Велика је то била војска. Којим ли све путевима иде назад у Турску. Али се плашим како ми Манојло рече, да се ове године спрема да у Босну уђе Аустроугарска под изговором да ослободи хришћански народ од муслимана.
Али, уђу ли једном не изађоше тако брзо. Бојим се да ће и они да остану тамо четристо година, колико су Турци држали Босну, једино да се не деси неки велики рат па да и они буду истерани. Боже, драги, уздам се само у тебе, заврши са тим ратовима, доста је било, на две на пет, на десет година, увек, само нека буна и неки рат. Докле ћемо ми Срби само да гинемо, а никако да чувамо и гајимо децу у миру. А, када је мир, онда је и просперитет.
- Марко, ти већ стиже у Босну, колико си се замислио.
- Па, стижем ја тамо, сваки дан у мислима.
- Када је тако Марко, што пре одеш пре ћеш да ми се врнеш и поведеш ме у твој вилајет.
- Нисам се ја забадава заљубио у тебе.
- Онда, ајмо да кажемо тати, нани, Ђорђу и Петру. Видиш како је ова баба-марта затајила. Искористи ово лепо време.
***
- Идем и ја стобом Марко.
- А, што, Пешо, да ме успут браниш од вукова?
- Па, ти Марко не видиш, колико сам ја порастао.
- Јеси Пешо, али дуг је то пут предамном, морао бих да те носим на леђима.
- Нећеш, даде ми моје, има све да трчкам испред тебе.
- Мали си ти брацо мој, за толики пут, него пусти Марка, да што пре оде, пре ће да се и врне.
Окреће Стојана главу на другу страну и брише сузе.
- Обећаваш ли Марко?
- Обећавам! Како бих могао да се не вратим свима вама, који ми дадосте нови живот.
***
- Манојло, куме, чувај ми ову моју нову породицу, срце ми се стеже, не знам, шта ћу тамо да затекнем.
- Путуј, игумане, не мисли за манастир. Чувај папире од људи из Шумадије, који ће те увек отправити на прави пут.
- Чекај, чекај Марко! Узми ову моју шамију и гурни је у недра, да те чува успут.
- Волим те Стојано.
- И ја тебе волим.
- Не плачи, молим те.
- Не плачем, само лијем оне твоје сузе радоснице. С’Богом мили мој мужу.
- Не каже се збогом, него до скорог виђења.
- До виђења.
***
Стоји Стојана, на прозору. Априлско сунце сија, као сваког пролећа, а она тужна. Шипке на прозору јој заклањају лице, а она уздише. Ево крај априла, а од њега ни трага ни гласа. Плакала бих Боже, али се бојим да му моја туга не науди.
- Нећу да пла… Ох шта је ово. Нешто ми мрдну у стомаку!
- Шта је ћерко, опет га чекаш на прозору.
- Нане, нешто је мрднуло у стомаку!
- Ох, па промрдало је.
- Ово је ћерко моја и он тамо осетио. Када се двоје воле, колико год да су одвјени, да су далеко, осећају једно друго.
- Само нека је мушко. Много мушкијех глава изгибоше.
- Марко, Марко, промрдало је!
- Врни се……Врни се...
***
Душица Живић
ТУРСКА ПРАВОСЛАВНА СЛАВА
Ову причу посвећујем мом чукундеди, Михајлу - Мики, а свим његовим наследницима дајем је на поклон.
***
Говор и речи коришћене у Старој Србији, јужној Србији, Нишу и околини, прожет турцизмом
пашидах: цар и врховни вођа
паша: титула у војсци и цивилству, додаје се иза имена (Халил паша)
ага: титула нижа од паше, је војни и административни вођа
поглеђује: гледа
врмзају: мотају се, иду около
ваздан: цео дан
гомна: фекалије
де, де: ајде сад
белај: несрећа, зло
бабо, ћаћа: отац
падина: косина
велим: кажем
ушуњам: уђем ненајављено
скут: доњи део женске хаљине или сукње (овде мајчине)
дол: долина
сеиз: посилни
каури: немуслимани, неверници
церила: смејала
болан: да си ми жив и здрав
друм: пут
плот: ограда
честар: гај, шумица
јарам: двени део који се ставља на вратовима волова
сихтер: увреда, марш или губи се
пипни: додирни
врни се: врати се
упрпио: уплашио
узмувао: унервозио
сокак: улица
промољује: провирује
разгорочепио: навалио
петал: петао
зарипује: заскочује
еве ме: ево ме
дома: кући
меана: кафана
гањам: јурим
вилајет: покрајина
чума: болест
клепало: даска по којој се лупа када треба нека информација да се пренесе
зеваш: гледаш
стасало: порасло
мене: мени
заметните: подигните
узврпољио: размрдао
узјогуно: запео, о или за нешто
стра: страх
каза: рече
ене, ти: ено ти
тумбас: ниска дугачка просторија у којој се ноћу чува стока и живина
шушка: осушено стабло кукуруза
нањушио: намирисао, начуо
работа: посао
ич: ништа
не кукај: не плачи
копе. стог од осушене кукурузовине
разјарио:наљутио
скембају: ухвате
пременила: преобукла
нутка их: нуди их
танур: дрвени послужавник на коме се меси и послужује
лонче: земљана чаша
бегамо: бежимо
јутре: сутра
нане: мамо, мама
тате: тато, тата
одаја: просторија, соба
черга: вунени, ручно ткан ћилим
преобука: обучене друге ствари
натрашке: уназад
денула: отишла, сакрила
пратио га: послао га
чељад: деца
обрћемо: окрећемо
чича: стриц
истришче: задње рођено дете
умотао: увио
вутарка: ручно ткана сукња
дома: кући
лојтре: странице на волујским колима
шамија: велика марама
прдикана, бувара: затвор
ибрик: земљани суд за ракију
камџија: бич
кубура: мала пушка
севап: добро дело
тесртија: већа земљана посуда за воду
брмбља: прича несувисло
увати те: ухвати те
баја: бата